U javnosti se širi atmosfera gotovo oduševljenja što ćemo danas potpisati Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom u Luksemburgu. Po tome koliko je na spisku političara da prisustvuju tom protokolarnom činu čini se da su naši najviši funkcioneri jedva sačekali da se približimo EU. A zapravao ne znaju o čemu se radi. Da ih pitate u čemu su prednosti, a u čemu mane priključenju evropskim integracijama, ne bi znali dobro odgovoriti. A tek šta o tome zna svekoliko pučanstvo!
Kažu da preko osamdeset posto našeg stanovništva podržava te integracije. Ne znam kako se došlo do tog postotka, jer mi nije poznato da su se o tome organizovale ozbiljne ankete, a da o referendumu o tom pitanju i ne govorimo. Po mom skromnom mišljenju taj je procenat realan, jer naše stanovništvo jedva čeka neke promjene, pošto je uveliko nezadovoljno sadašnjim životnim standardom. A šta zna narod kakve će se promjene dogoditi pristupanjem tom evropskom društvu?
Uglavnom, na prvom mjestu izbija saznanje da će se ukinuti vize prilikom putovanja u evropske zemlje. Mnogo se ističe taj podatak, ali se pri tom ne pominje kome će to pogodovati. Uglavnom gradskoj raji, dok će ruralnom stanovništvu to biti bez velike važnosti. A i Evropa se promijenila, pa i bez viza biće sve teže tamo naći posao, jer su tamošnja društva već uveliko popunjena radnom snagom.
Drugo što se među našim političarima i privrednicima govori odnosi se na veći priliv kapitala. A zaboravlja se da je za taj dotok novca potreban novi ambijent, što će reći da su potrebni novi zakonski uslovi, gomila novih propisa, za šta naša jadna administracija (mnogobrojna) nema dobre predispozicije. Evropa ima para, ali nije baš darežljive ruke, dobro vaga u šta treba investirati. Izgleda mi da bi oni rado pokupili naše vode i šume, posebno su zainteresirani za naše prirodne ljepote. Kupiće naše pejzaže, pa ih obogatiti raznim građevinama, na prvom mjestu hidroelektranama.
Jedna od najznačajnijih promjena što će nam potpis o saradnji sa Evropom donijeti jeste ukidanje carina. Roba će moći bez opterećenja da putuje preko naših granica. Tako će strani proizvodi još više preplaviti naše tržište, šareniće se naše prodavnice. S tim će se cijene na našim tezgama približiti i izjednačiti s evropskim. A kvaka je u tome što se plate naših ljudi neće u tom omjeru povećavati. Priključenje Evropskoj uniji ne znači automatski da prestajemo biti siromašni. Primjer Bugarske najbolje pokazuje: tamo je standard i dalje niži od BiH.
Suština postojanja evropske zajednice nalazi se na tržištu. Kapitalu treba da ima nove prostore gdje će nesmetano da plasira svoju robu. No uz to ide svakako i politički momenat, jer je neoliberalizacija glavni faktor na koji se oslanja kapital. Neka tržište sve rješava, neka opstaju oni koji mogu, a neka propadaju oni koji nisu sposobni ili oni kojima okolnosti ne idu na ruku. Indikativan je primjer iz Hrvatske. EU hrvatskoj vladi spočitava što iz budžeta potpomaže brodogradnju, jer ako ne mogu sami da opstani neka propadnu. Ili neka brodogradilišta prodaju. Nije im drago da imaju konkurenciju u gradnji brodova, a da to sufinansira država. Ali mi onda nije jasno zašto EU iz svog budžeta potpomaže poljoprivrednike? Da svojim sufinansiranjem poljoprivrednim proizvodima konkuriše hrvatskim (ili našim)?
Po ovome što sam do sada namrčio na papir izgleda da sam uveliko skeptičan prema našoj integraciji u Evropu. Moguće da se može iz dosadašnjeg to zaključiti, mada sam više akcentirao na nepovoljnostima koje nam može donijeti priključenje evropskoj zajednici. Međutim, ovaj Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, kao i u daljoj budućnosti učlanjenju u EU je neminovnost. Hoćemo li biti jedina zemlja izvan zajednice evropskih država?
Hoćemo li biti neka kužna zemlja? Naravno da ne smijemo postati neki poseban slučaj.
Ali kada tačno ne znamo šta nas očekuje, koje su prednosti, a koji nedostaci prisajedinjenu Evropi, onda možemo da budemo veoma skeptični prema našoj vlasti. Ako zna, a trebalo bi da zna, šta nas u budućnosti očekuje, neka izađe pred javnost, neka ljudima objasni kakva nam se nudi prerspektiva, ako ne zna za današnju generaciju, onda za nadolazeće. I ono što s tim integracijama na prvi pogled izgleda kao minus, potrebno je sagledati i pretvoriti u našu prednost. Nema ništa od BiH u Evropi, niti Evrope u BiH, ako idemo u neizvjesnost.