Moj otac Radoje Raka Petrović rođen je u selu Gornja Trnava kod Topole kao prvi od tri sina Marka i Gvozdenije Petrović. Kao i većina njegovih vršnjaka, u teškim i oskudnim posleratnim vremenima, nakon osnovne, završio je učiteljsku školu, a potom, službovao, odnosno učiteljevao po bosanskim i sandžačkim selima.
Tek nekoliko godina kasnije, mogao je da upiše fakultet političkih nauka, na kome je u roku diplomirao, a potom i magistrirao... Još kao mlad počeo je da se bavi politikom, što tada nije bilo nimalo ugodno ni profitabilno kao danas. Koristeći svoj učiteljski ugled i autoritet, obilazio je šumadijska sela bez puteva, vode i struje, bez pošta i domova zdravlja, ''agitujući'' za preobražaj sela i bolju budućnost. Bio je, naravno, skojevac, a kasnije i član KPJ odnosno SKJ. Predsednik Opštinskog komiteta partije i potpredsednik opštine Topola. Početkom sedamdesetih pozvan je od strane visokih policijskih i partijskih funkcionera Srbije da se zaposli u Službi državne bezbednosti Srbije, u kojoj je radio do penzionisanja. O svom poslu nikada nije pričao, a meni je odlazeći u penziju, kratko rekao: ''Ja u najbolje vreme odlazim iz Službe, a ti u najgore u njoj počinješ da radiš!'' Bio je ne samo cenjen i poštovan, već i omiljen i kao učitelj i kao partijski radnik i državni funkcioner. Do kraja života je nosio prezime svoga oca i svojih predaka koje i ja danas nosim.
Moja majka Olga rođena je u selu Žabare kod Topole kao prva od tri kćerke Hranislava i Vukosave Radošević. I ona je, nakon osnovne, završila učiteljsku školu i službovala odnosno učiteljevala u selima oko Višegrada. Za razliku od oca, ceo radni vek je provela kao pedagog i prosvetni radnik. Osim brojnih nagrada i priznanja, za svoj rad je dobijala i ljubav i poštovanje četrdesetak generacija učenika. Zvuči šašavo, ali i danas je posećuju i pozdravljaju šezdesetogodišnjaci, koji su nekada davno bili njeni prvaci.
Ali kakve sve to ima veze sa mnom i mojim profesionalnim ili javnim angažmanom? Ili jednostavno rečeno, šta se to vas tiče? Pa, ne tiče se ni mene ''Ko je Vojislav Koštunica'', pa sam prvo, kao i svi građani Srbije 2000. obavešten da je to onaj ''Ko sme da vas pogleda u oči'', a kasnije su mi predočeni još neki detalji iz njegove profesionalne i porodične biografije. Naime, tokom prošlogodišnje predizborne kampanje, danima je u svim dnevnim novinama u Srbiji izlazio plaćeni oglas koalicije DSS-NS veličine cele stranice naslovljen upravo sa ''Ko je Vojislav Koštunica''. Iako me to uopšte nije zanimalo, niti sam tražio da budem obavešten o tim detaljima saznao sam, između ostalog, ''da je Vojislav Koštunica rođen 1944. u Beogradu u porodičnoj kući u Skadarskoj ulici... da je kršten iste godine, kao i da je imao samo tri nedelje, kada su u najtežem bombardovanju na Vaskrs 16. i 17. aprila 1944. uništeni čitavi delovi Beograda!!??'' Potom i da je ''u Šumadiji u Koštunićima, pod Ravnom gorom i Suvoborom, ognjište porodice Koštunica, da im je krsna slava Sveti arhangel Mihailo, da su se ranije Koštunice prezivali Damljanović i da je pradeda Vojislava Koštunice, Jovan Damljanović bio učesnik Svetoandrejske skupštine 1858. god. kao narodni poslanik iz Koštunića, kada je i PROZVAN Koštunica.'' Naročito je istaknuto i da je ''iz porodice Damljanovića i Anđelija, majka jednog od najvećih srpskih vojskovođa vojvode Živojina Mišića.'' Potom smo saznali sve o školovanju malog Voje, koji nije slučajno postao doktor prava jer su mu i ''deda po majci Radmili i otac bili sudije.'' Meni se u sećanje urezala rečenica u kojoj se kaže: ''Neposredno posle rata, otac Vojislava Koštunice, Jovan, došao je u sukob sa novim komunističkim režimom, zbog čega je ostao bez posla!?'' Potom se nižu opšte poznate informacije o njegovom izbacivanju sa fakulteta i kasnijem političkom angažmanu.
Naravno, da niko od vas nije obratio pažnju na sve ovo, a i zašto bi, ali ja jesam. I zato sam veoma znatiželjan. Pošto su naime, raspisani predsednički izbori u Srbiji, uz koje će moguće biti raspisani i parlamentarni ili izbori na svim nivoima, na kojima će se možda i on za nešto kandidovati, voleo bih, naročito zbog toga, što ova svoja pisanija privodim kraju, da o njemu saznam još štogod. Osim ovih tendenciozno i selektivno plasiranih detalja, o malom Srbinu pravoslavcu i antikomunisti i njegovim slavnim precima, koji podupiru njegov nacionalističko-pravoslavni i svetački lik, želim da znam, ne zato što sam maliciozan i zlonameran već zato što sam direktno izazvan od strane autora ovog teksta, mnogo više o njegovim roditeljima. Naravno, kako bih mogao da se opredelim na sledećim izborima.
Dakle, ako je njegov otac ''neposredno posle rata došao u sukob sa novim komunističkim režimom i ostao bez posla'' meni se logično nameću mnoga pitanja, a među njima i ono banalno - "A što, iliti zašto?" Šta je njegov otac radio za vreme rata? Da li je sedeo i čekao da odu Nemci i dođu oslobodioci? Da li je pomagao partizanski pokret ili bio saradnik okupatora? Da li je radio, odnosno, sudio za vreme rata? Ako jeste, kome? Da li je bio samo antikomunista ili nedićevac? Ili je možda bio sledbenik Dimitrija Ljotića? Da li će njegov sin, možda zatražiti njegovu rehabilitaciju? Tek kada sve to saznamo, moći ćemo pravilno da procenimo njegovu ''tužnu sudbinu'', koja se sigurno odrazila na emotivni, psihološki i politički život njegovog sina.
Osim ovoga, želim da saznam i ono najvažnije. Da li je Vojin pradeda Jovan Damljanović samo prozvan Koštunica pre 150 godina ili je promenio prezime? Kako su se prezivali njegov deda i njegov otac? Koliko još ima ljudi u Srbiji koji se prezivaju Koštunica? Da li je on jedini? I na kraju, ako je samo on promenio prezime, zašto je to učinio? Da li se nečega stidi? A šta je sa majkom? Ne, vojvode Živojina Mišića već njegovom? ''Najveći živi Srbin'' naravno, samo po mišljenju svojih fanova, u ovom predizbornom štivu, ''rođenu majku'' nije pomenuo nijednom rečju! Tek tako ili i za to postoji neki razlog? Koliko znam imao je mali Voja i ujaka, ali i o njemu ni reči.
Dakle, gospodo pisari i ''perači'' tuđih biografija, budite ljubazni, pa prvom zgodnom prilikom odgovorite i na ova pitanja ili prestanite da pišete nepotpune i stilizovane ''biografije''.