Kad čuješ da je u Begovom Hanu, kod Žepča, ili u bilo kom drugom mestu ovde ili na kugli zemaljskoj potraga za šestogodišnjim detetom koje je slučajno s mosta završilo u bujici - sve ostalo deluje besmisleno i sumanuto. Više od 24 sata posle te tragedije, u inače tragičnim situacijama koje nam donose kiše, vode, (ne)vreme i planeta Zemlja, koju stalno iskušavamo, gotovo je izvesno da malenom nema spasa.
Makar je majka odmah za njim skočila u bujicu, ubrzo i otac i traže ga mnogi.
Ali, sada traže telo, ne više dete.
Šest godina trajanja, koje bi moglo biti i sjajno i loše, a najverovatnije tek uobičajeno, kao i kod većine, završava se tek tako. Samo s tugom. I ništa više. Zaboraviće sem bližnjih svi tu smrt, kao što 2014. godinu ne pamtimo odavno po žrtvama - kobajagi ceh ubrzanog življenja! - nego po čuvenju, po "hiljadugodišnjim" vodama, kako se tada govorilo, s kojima smo se herojski nosili. Mitski, gotovo.
Baš onako kao što u pamćenju čovečanstva ostaju neki tamo kataklizmični zemljotresi, neka tamo užasavajuća kuga, tamo neki strašni vulkan, neka tamo glad. Sve u svemu potop, kako zapisa nepoznati autor Biblije, odnosno potopići.
Pošast koja je, eto, naišla. Naišla, ali da li je baš morala i u XXI veku da bude tako snažna, posebno samo nekoliko godina posle pređašnje? I da li je uopšte tako snažna ili smo mi prosto željni više sile?
Odgovora nemaju ni mnogo umniji, jer je čoveku i danas, kao u pećinama pre više desetina hiljada godina ili pre dva milenijuma u katakombama i palatama, pre dva veka na njivi, moru i u kući, pre dvadeset, trideset godina i pre pet godina lakše reći - naišlo! Podvodanj, kako zapisa Ivo Andrić, morija, kažu stari.
Usud.
Nesreća ili, još gore, nezgoda, kažemo mi danas. Ili blasfemično, sticaj okolnosti.
I tu je kvaka. Za nas je sve što se dešava "naišlo", neko drugi - onostran ili ovostran, svejedno je - kriv je, upravlja, a mi samo skačemo u reku kad se mora, dok traje bacamo džakove i "oslobađamo" reku, posle kao gradimo nasipe i čistimo korita… Izlazimo kad je tragično revoltirani na ulice, bučemo. Mada, uglavom nešto mrmljamo i ćutimo.
Jer, naišlo, gde će šut s rogatim, gde će čovek protiv vlasti, protiv prirode, boga, protiv moćnika!
I neće se pitati ljudi, bar ne ogromna većina, što ta bujica nije usporena na vreme, pa iako su kiše malo veće nego lane, što je potok narastao toliko da kad dete koje slučajno padne u nju ne padne u bezdno? Zar je samo taj svevišnji što kišu šalje kriv? Ima i malo i našeg udela? Prvo u primisli da neće baš nas opet da pogodi, pa onda da može nešto i dogodine ili one tamo da se poradi sad baš imamo neka druga posla, gondolu, jarbol, neku investiciju koja će sve da popravi…
Tako se radi i propagira, a građani aminuju što njihovi predstavnici obećavaju.
I ne brinu što svi, ili gotovo baš svi, lično postavljaju(mo) zabrane na vototokovima, otpadom prekrivamo prirodne puteve, o nemaru kojim se odnosimo prema mogućim tragedijama. Ličnom, kolektivom. I državnom nemaru.
A zar nije lakše kazniti ugursuza koji je na nekom delu tog potoka bahato turio prepreku koja je, eto, pod navalom kiše, u Begovom Hanu načinila dovoljno veliku vodu da dete u njoj nestane zauvek? Pitam, pitamo, a odmah znam, odmah znamo odgovor.
Nije!
Jer gotovo svako od nas će baciti staru veš-mašinu ili nešto drugo isto tako staro ili starije, kabasto svakako, čije odnošenje valja platiti, tamo negde "u reku". Odložiti nepotrebno u kući, a neće mu pasti ni u zaum, a ne na um da je to nečija moguća smrt. Kao što neće ni granu koja se polomila pod teretom suše ili godina skoloniti iz presahlog potoka. Misli, valjda, nesretnik/ica, odneće je voda kad naiđe. A ono malo zaduženih za kažnjavanje znaju da su ljudi radni zauzeti ili njihov nemar prosto naplaćuju. U kešu.
Ili, još gore, svi oni zajedno misle neka to vlast uradi, njihovo je da čiste za nama. Oni su nad nama i posao im je da bdiju.
I jeste, njihovo je da bdiju, misle, rade, čiste, ali naše je bar da javimo da se drvo preprečilo, da je neki tamo odbačeni frižider premostio vodu koja će svakako naići. Da stari akumulator truje našu vodu i mori našu ribu. A ako ne reaguju kad im javimo - naše je da ih smenjujemo sve dok neko ne počne da misli o ovom što mu je posao i radi svoj posao. I naše je da usput sklonimo tu palu granu na stranu, a komšiji koji je bacio frižider kažemo da ga skloni sam.
Znam, sve ovo deluje kao pametovanje dok se velike vode još šire po Srpskoj, a još veće stvari dešavaju. Eto, umesto da pametujemo zajedno o istorijskom gostovanju predsednika Srbije i predsedavajućeg Predsedništva BiH na Saboru SPC, premećemo pale grane i odbačenu belu tehniku, a tamo na Kosovu sve tinja, samo što se zapalilo nije!
I nije da delom nisu u pravu oni koji misle da će nam Kosovo (opet) doći glave, ali taj izuzetan problem neće biti rešen - baš kao ni pale grane, ni raubovana veš-mašina - sve dok ne uključimo mozgove i kažemo i predsednicima RS, RS i BiH i patrijarhu SPC i arhijerejima i belosvetskim, a i kosovskim čelnicima: život je iznad vas. Svaki ljudski život, a vaše je da se dogovorite kako da žrtava bude što manje. Najbolje da ih (opet) ne bude, ali ako se i desi da ih bude bar jedna manje je dobitak.
I da, dok se dogovarate, razgovarate, pregovarete o istorijskim odlukama, brinete kako ćemo živeti u miru; s presahlim rekama i nabujalim vodama, sušom i poplavom, starim i novim bolestima. Kako ćemo sprečiti da slučajni pad deteta s bicikla u rečicu ne bude smrt. Vaše je, gospodo upravitelji, da o tome brinete, za to vas i biramo i plaćamo i puštamo da našim novcem upravljate. A kad to uradite - sve ostalo je lakše.
Ako ništa drugo, lakše će nam biti da vam poverujemo da radite dobre stvari. Za sadašnjost i budućnost, ne za prošlost. Samo, aman, prvo sprečite da slepi potok postane voda koja će progutati dete.
Bilo čije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.