Kolumne

Isečci zbilje: Nečastivi u parlamentu

Jelka Jovanović
Jelka Jovanović

Ko je licemeran, a ko nastran među poslanicima u Narodnoj skupštini Srbije? I ko manipuliše nesrećom porodica čiju su decu ili druge nemoćne silovali i ubili?

To su jedina suvisla pitanja nakon višednevne parlamentarne i vanparlamentarne svađe povodom izmena Krivičnog zakonika u delu koji je pre nekoliko godina inicirala Fondacija "Tijana Jurić", osnovana nakon monstruoznog ubistva ove tinejdžerke. Poslanici uglavnom vladajuće većine ukinuli su dosadašnju najstrožu zatvorsku kaznu od 30 do 40 godina i zamenili je doživotnom za: teško ubistvo, silovanje, obljubu nad maloletnom osobom, trudnicom i nemoćnim licem. Bez prava na uslovni otpust.

Zahvaljujući usaglašavanju stare sa novom najstrožom kaznom, na doživotnu robiju ubuduće mogu računati i okrivljeni za: ubistvo predstavnika najviših državnih organa, teška dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Srbije, udruživanje radi vršenja krivičnih dela, genocid, zločin protiv čovečnosti, ratni zločin protiv civilnog stanovništva, ratni zločin protiv ranjenika i bolesnika, terorizam. Sa pravom na uslovni otpust posle odležanih 27 godina, naravno, ukoliko ispunjavaju rigorozne uslove.

Najteže kazne su amnestirani samo mlađi od 21 godine.

E, sad, otkuda u ovako teškim temama sa dalekosežnim posledicama licemerni i nastrani manipulatori, kako narodni tribuni, a bogami i ministarka pravde, "časte" neistomišljenike, ne libeći se pri tome da ih uvaljaju u katran, pa pospu perjem. Recimo, sudiju Apelacionog suda Miodraga Majića, komesarku Saveta Evrope za ljudska prava Dunju Mijatović, čitave nevladine organizacije za ljudska prava i to isključivo zbog kritika i upozorenja na moguće posledice uvođenja najteže zatvorske kazne bez prava na uslovni otpust i bez mišljenja struke koje bi trebalo da bude orijentir u ovako delikatnim zakonodavnim poslovima.

Nonsens je da su oni više godina sami odbijali Jurićevu inicijativu, ali su promenili mišljenje naprasno, valjda vođeni pravnim instinktom svog i predsednika Srbije Aleksandra Vučića, pa su izglasali predloženo pooštravanje kazni, usput burno i bučno ružeći svakoga ko im se nađe na putu. E, pošto deo opozicije nije želeo da učestvuje u parlamentarnom skeču, premda većina podržava Jurićevu inicijativu sa ili bez uslovnog otpusta, za njih prve su rezervisani već navedeni epiteti, upotpunjeni tabloidnim optužbama da podržavaju - pedofiliju.

Bilo je tu još degutantnih detalja; recimo, nekadašnja pripravnica sudije Majića, sadašnja ministarka Nela Kuburović javno je izrazila sumnju u njegovu stručnost, premda kao članica Visokog saveta sudstva to nije uradila; predsednica Skupštine Maja Gojković proglasila ga je "članom" neke NVO sa projektnim zadatkom da bude protiv zakona; kontroverzni poslanik Marijan Rističević optužuje ga za korumpiranost... Premda, zbog ustavne podele vlasti na tri grane, ne bi smeli ni ime da mu pomenu, naročito ne u kontekstu i na način na koji su to učinili.

I to je prvi nivo javne blamaže parlamentaraca - uz apsolutno negiranje drugačijeg mišljenja javno unižavaju struku i pravosuđe, iako nesumnjivo više i bolje znaju o pravu i zakonima od, recimo, pomenutog poljoprivrednika Rističevića. No, čak i da ne znaju, nije na narodnim poslanicima i predstavnicima izvršne vlasti da ih uče pameti i diskvalifikuju koristeći ulični rečnik i klevete. Nije, ali može im se, jer ih štiti poslanički imunitet za svaku glupost i bedastoću izgovorene za skupštinskom govornicom, što je flagrantna zloupotreba ovlaštenja. No, odavno se nečastivi uselio u parlament i stoluje, ne hajući ni za zakone, ni za Ustav. A kućno vaspitanje poslanici, očito, ostavljaju brižljivo pohranjeno kod ognjišta. 

Drugi nivo, koji može trajno oštetiti ionako već u moralnom smislu invalidno društvo, jeste besramna manipulacija porodicom Jurić, Fondacijom i građanima uopšte, njihovim posve razumljivim osećanjima i očekivanjima. Naime, svako ko ima dete ili bar neko dete voli i brine o njemu, najviše strahuje od nesreće, a strah od mogućeg zločina je noćna mora svake majke i svakog oca. Kad se nešto tako zaista i dogodi, utehe nema, kao što nema ni kazne za zločinca koja će vratiti mir u njihove duše i domove: Igor Jurić se posle smrti ćerke upustio u borbu da se ubice i silovatelji dece i nemoćnih uklone sa ulice. Da nije usamljen u tom naumu, svedoči i više od 160.000 potpisa podrške skupljenih samo za nekoliko dana i kao zakonska inicijativa 2017. upućenih vlastima.

No, Igor Jurić, pa ni njegovi saradnici, ne moraju znati, čak ih ne mora interesovati, šta i na koji način država može učiniti da ispuni njihova očekivanja - na državi je, njenim izabranim i postavljenim funkcionerima, da građansku inicijativu pretoče u pravo, uvažavajući, pri tome već dostignute standarde u zaštiti ljudskih prava i poštovanje prihvaćenih međunarodnih standarda.

Ni manje ni više od toga, posebno ako se već busaju da hoće u EU.

Nikome sa iole razuma ne dopada se da silovatelj i ubica trogodišnjeg deteta ili ima pravo na život koje je drugome drastično uskratio, ljudi se gnušaju i manje krvoločnih ubica. (Mirnodopskih, doduše, za ratne zločince većina ima druge kriterijume, etničku pripadnost, na primer, kao olakšavajuću ili otežavajuću okolnost zavisno ko "sudi" i kome se sudi, no to je posebna tema, iako je i ona zahvaćena zakonskim izmenama, pa se, primerice, za silovanje, ne jednog nego više dece, žena, staraca, trudnica u ratu može dobiti uslovni otpust, kao i za genocid!) Gnušaju se dobri ljudi svakog zločina, ali i najveći zlikovci su deo društva, a ne treba zaboraviti ni da oni koji počine gnusne zločine najčešće nisu, što rekao narod, svoji, čak i kad su uračunljivi u vreme zlodela.

Čak i najtežim ubicama Ustav Srbije i ratifikovane međunarodne konvencije garantuju pravo na život i mogućnost promene kroz rehabilitaciju, a samim tim i izlazak iz zatvora posle određene vremenske kazne. Ako je doživotna, mada je Ustav ne poznaje, onda pravo na uslovni otpust; koje je samo mogućnost pod određenim okolnostima, ne i automatizam. No, iako su i ministarka i poslanici za to znali, u parlamentu i van njega su napravili pravi cirkus, igrajući na sigurnu kartu zvanu "Tijanin zakon", iako su izmene mnogo opsežnije od Jurićeve inicijative, a nesumnjivo bi mogle u nekim slučajevima biti i zloupotrebljene na drastičan način.

Napokon, poslanici su, faktički, "u ime naroda", što rekli delioci pravde, presudili i svom najvišem državnom aktu i međunarodnim obavezama. Krijući se besramno iza Jurića i isturajući njegovu bol i plemeniti naum, obrušili su se na neistomišljenike.

Nema sumnje da će većina kojoj su servirane priče o nehumanim, nemoralnim, licemernim sudijama, opozicionarima i nevladinim aktivistima, progutati mamac, posebno što su tabloidi "potvrdili" da je baš tako, uvek ostaje kao izgovor da "smradove, izopačenike", posebno pedofile, treba zatući, a ne smestiti ih u sigurnu ćeliju. No, većina građana i ne odlučuje, već to čine oni koji su izabrani i plaćeni za to. Makar morali, kako ovdašnja većina voli da ponavlja, da donose teške odluke.

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije Nezavisnih novina.

Najčitanije