Ubijen je najbolji među nama koji smo se poslednjih godina bavili pitanjem Kosmeta!
Tako je jezgrovito i precizno kazao za svog zemljaka Olivera Ivanovića visoki funkcioner Ministarstva spoljnih poslova Srbije Veljko Odalović. Možda je pogrešio samo u vremenskoj odrednici, jer nisu u pitanju godine, ponajmanje samo poslednje, već decenije duge i teške političke i ljudske bitke i drame da Kosovo opet bude mesto gde će se radije živeti nego mreti.
Ubijen je Oliver Ivanović, mučki. Preminuo je presečen sa šest metaka iz "duge devetke", hladno, profesionalno, sa malo tragova. Uprkos kamerama.
Ubijen je samo nekoliko sedmica pre nego što bi, valja čvrsto verovati, pravosnažno bio oslobođen optužbi za ratne zločine.
Valja verovati, mada to nije lako, tim pre što i svi oni koji su ga sumnjičili, optužili, zatvorili, sudili mu i radovali se presudi na sedam godina zatvora, od juče (utorak) pišu žalopojke.
Veličaju ga sa istim žarom i snagom sa kojima su ga za života ponižavali i kudili.
Pre tridesetak meseci na istoj ovoj strani vaša hroničarka je zabeležila: "Nije Oliver Ivanović u pritvoru 19 meseci zato što je Srbin, već zato što je takav kakav je političar i baš takav zgodan za poravnavanje tuđih računa."
Danas je to na najtragičniji način postalo belodano. Smetao je svima na političkoj sceni, beskompromisan samo u jednom - da valja postići kompromis na Kosovu među krvno zavađenim narodima i komšijama, ali i unutar zajednica izdeljenih na tragu iste te prolivene krvi.
No, uzalud. Paradoks je da sve što je voleo i istakao u imenu svoje Građanske inicijative "Srbija, demokratija, pravda" kao da se na neki način narugalo njegovom životu: Srbija, bar ona oficijelna, našla mu se istina u pravnoj pomoći kad je na slabo utemeljenim optužbama uhapšen. I to ne baš odmah - valjalo je prvo minimizirati SDP, a najzgodnije je to kad prvi nije tu. Kad je posle dugih godina pritvora stekao privremenu slobodu, ista ta Srbija ga je zakočila u naporima da za svoje sugrađane, svoju Mitrovicu i svoje Kosovo, severno i južno od Ibra podjednako, učini ono što je najbolje.
Manjak Demokratije na severu gde je živeo i radio omeo ga je u planovima.
Pravdu nije dočekao.
Koliko život može biti nemilosrdan i naopak, jasno je i iz činjenice da Oliver Ivanović neće počivati u Mitrovici. Ulaziti u razloge porodice za ovakavu odluku nije dopušteno, ali sama činjenica da ni u smrti za njega nema mira više je nego uznemirujuća. To je jasno jutros na ispraćaju kazala i njegova dugogodišnja saradnica Ksenija Božović: "Nikada nije hteo da ode sa ovih prostora, sa Kosova i Metohije, čak je i vraćao ljude, a danas ga ispraćamo u kovčegu za Beograd."
U koji je, neke ne bude sumnje, mogao davno lagodno da se doseli kao mnoštvo onih koji sa sigurne distance brinu o svom rodu.
Takođe, nema sumnje da bi ga duboko uznemirila vest da su hici ispaljeni u njega prekinuli novu pregovaračku rundu Beograda i Prištine - suprotno mnogima ovde i tamo, za Olivera Ivanovića dijalog nije imao alternativu. Čak i u doba straha i strahova, a to doba na Kosovu podugo traje. Osetio ga je sam Ivanović i pre izvesnog vremena opisao: "Neverovatan je osećaj ugroženosti, straha kod naroda. Od stotinak ljudi s kojima sam razgovarao tokom prvih nekoliko nedelja na slobodi, nema nijednog koji u prvih nekoliko rečenica nije postavio pitanje bezbednosti. Da se odmah razumemo: ti ljudi se ne boje Albanaca, nego Srba, lokalnih kabadahija i kriminalaca koji se voze u džipovima bez tablica. Droga se prodaje na svakom ćošku, svaki roditelj strepi zbog toga. Bilo je toga i ranije, ali ne u ovolikoj meri i nisu se ti ljudi ponašali bahato kao sada. Policija sve to gleda i ne reaguje, pa se građani osećaju nezaštićeno iako su u kosovskoj policiji na severu sve naši ljudi, Srbi. Neki od njih su iskusni policajci koji su ranije radili za MUP Srbije, ali ni oni ne rade ništa."
I još: "Ilustracije radi, u poslednjih nekoliko godina u Mitrovici smo imali više od pedeset slučajeva paljenja automobila (u jednoj od skorašnjih kampanja zapaljen je i njegov automobil/ prim. J.J.), bacanja ručnih bombi i dva nerazjašnjena ubistva. Sve se to dešava na teritoriji od dva i po kvadratna kilometra, koja je potpuno pokrivena sigurnosnim kamerama. Očigledno je da se policija boji da se ne zameri počiniocima ili su počinioci uvezani sa bezbednosnim strukturama. Neki kažu da je policija prosto nesposobna, ali teško mi je da poverujem u to. Mislim, jesu oni nesposobni, ali ne baš toliko."
Ivanović se, jasno je, nije plašio da upre prstom u odgovorne. Nalagala mu je to ljudska dužnost oca Nikole, Žarka, Janka i malog Bogdana, koji je sreću da raste pored tate imamo tek nepunu godinu - ostale njegove male godine prošle su u Oliverovom pritvoru.
Nalagala mu je i čast političara da jasno i glasno kaže ono šta vidi svako, a ne usuđuje se da izgovori.
Mnogi će verovatno zastati kod ove sintagme "čast političara" iako nema potrebe jer je Oliver Ivanović pokazao delom i primerom da te dve reči mogu biti zajedno, ne u jednom satu, ne u jednom danu, već u nizu godina i decenija. To su jasno videli svi koji su ga poznavali, uključujući i novinare; nije bio osion, nije bio lažno zabrinut, nije bio nepristupačan. Govorio je precizno i bez straha. Čak i onda kada su ga mnogi sada ožalošćeni zvali izdajnikom, Tačijevim i ko zna još sve ne čijim Srbinom. I nesrbinom. Nije se obzirao ni na pretnje, navodno odbio je obezbeđenje iako je bilo naznaka da mu je život ugrožen. Možda je to čisto ljudska reakcija, nagledao se čovek uniformi u pritvoru, mada će pre biti da je hteo primerom da pokaže da Sloboda nema granica.
Ni cene.
Na nesreću, svoju Slobodu je platio životom, a baš na "slučaju Ivanović" Kosovska policija će pokazati koliko je sposobna. Ne samo da reši slučaj, već da se odupre pritiscima sa svih strana, jer nema sumnje da će sve zavađene kosovske strane i sve strane u kosovskom čvoru nastojati da dokažu da su ga oni drugi ubili.
Trka je već počela i pre nego što je ispraćen na večni počinak.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.