Ana Vučković Denčić (1984) spisateljica je iz Beograda koja je na nedavno završenom Festivalu književnosti "Imperativ" u Banjaluci predstavila roman "Yugoslav". Knjiga je objavljena prošle godine u izdanju "Partizanske knjige" iz Kikinde, a prije ovog romana Vučković Denčićeva objavila je i romane "Epoha lipsa juče" (2003), "Lust 'n' dust" (2004), "Surfing Srbija" (2012) te zbirku priča "Plišani soliter" (2007). Diplomirala je na Odsjeku za dramaturgiju na Fakultetu dramskih umjetnosti u Beogradu, a zatim je završila i master studije filmologije na istom fakultetu. Novinarka je Radio Beograda 2 i kolumnistkinja "Siti magazina", a o gostovanju na "Imperativu" i svojoj novoj knjizi govorila je za "Nezavisne".
NN: Ko je Jugoslav? On se zapravo pominje samo na jednom mjestu u knjizi.
VUČKOVIĆ DENČIĆ: Mnogi su me pitali da li se moj tata, kome je posvećena knjiga, zvao Jugoslav. Ali ne, on je bio Radomir. Ime Jugoslav mi je bilo zanimljivo iz nekoliko razloga. Jedan od njih je taj što asocira na odrednicu narodnosti, a većina nas jednom smo bili Jugoslavi, u onim crvenim ili kasnije u sivim pasošima. Sa druge strane, to je lično ime koje se gotovo više i ne daje. Pomislite na sve Jugoslave koje znate, rođeni su u vrh glave osamdeset i neke. Retko se daju i imena Vesna ili Ljiljana. Možda se nešto okrene, pa se ova imena trijumfalno vrate. Imena Jugoslav nema, kao i zemlje u kojoj se davalo, zato mi je bilo važno na simboličkom planu. A onda sam odlučila da ga nema previše ni u tekstu, već samo jednom, da bude svuda i nigde, da se svuda govori o Jugoslaviji i Jugoslavima, ali da to ne bude junak, barem ne onaj centralni. Odavno je moja pasija da ostavim samo na jednom mestu nešto što je zapravo važno, da ga samo pomenem, kao da to nije, da pustim čitaoca da dekodira. Postoji u dramaturgiji nešto što se zove mekgafin. Jugoslav bi to bio za mene, kao mali broš na sakou.
NN: Jedan od dominantnih motiva u knjizi je smrt. Glavna junakinja se suočava sa smrću oca i tu nailazimo na nesvakidašnje misli na tu temu. Pošto je poznato da je ovaj dio knjige autobiografski, moram Vas pitati da li književnost za Vas ima terapeutsko dejstvo, ne samo u ovom konkretnom slučaju, nego i prilikom čitanja određenih književnih djela?
VUČKOVIĆ DENČIĆ: Terapeutsko dejstvo čitanja u mom životu postoji od početka, od onog trenutka kada mi je baka čitala prve slikovnice i bajke. Za mene je terapeutski da razmišljam, kontempliram, da se plašim za sudbinu junaka i uživam u ređanju reči. Sve je to terapeutski, kao i pisanje. Doduše, nikad ni sa čim što sam pisala nije bilo kao sa ovom knjigom, jer sam pisala u naletima, slike, taložene godinama bile su kao bujica, pukla je brana i kao da sam morala da zapišem, mahnito, ono što je naviralo. Još i pre bolesti i smrti mog tate htela sam da pišem o odnosu moje i njegove generacije, o njihovim iluzijama i našem razumevanju njihove pozicije, o uspomenama i čudesnoj ikonografiji tog sveta. Ipak, tatin odlazak je bio okidač za baš ovakav rukopis. To pisanje imalo je višestruko terapeutsko dejstvo za mene. Kao da sam mu vratila ono dobro što mi je dao, kao da sam progovorila u njegovo ime. Istovremeno, osećam da sam se suočila sa velikom temom smrti, svim njenim nepoznanicama i paradoksima, da sam nešto strašno prevela u nešto lepo i nežno. Nedugo posle završetka pisanja čitala sam Esterhazija i knjigu "Dnevnik o gušterači", u kojoj se on bolestan hvatao u koštac sa sopstvenom bolešću. Književnost ili umetnost generalno jeste terapija, i to je dobro, to nas čini živima.
NN: Škola za pisce ne postoji, ali ako tražimo obrazovnu ustanovu koja je najbliža tome, onda je to Fakultet dramskih umjetnosti, odnosno Odsjek za dramaturgiju. Koliko su Vam, stoga, studije pomogle prilikom pisanja?
VUČKOVIĆ DENČIĆ: Ja sam već imala jednu knjigu kada sam se upisala na Akademiju, ali je ono što sam na njoj naučila uticalo na moje pisanje u tom smislu što mi je pokazalo kakve sve vrste pisanja postoje. Postoje neke stvari koje se na dramaturgiji uče, a to je pisati dramu i scenario, biti direktan i jasan. Ipak, kao što je Pikaso posle nekoliko godina odbacio mrtve prirode i iskrivio ih, tako sam i ja shvatila da se i scenario može pisati kao esej, a poezija kao scenario, da je sve što naučiš važno, ali da je stvaranje polje slobode.
NN: Bavite se i novinarstvom. Kakva je, po Vašem mišljenju, paralela između novinarstva i književnosti?
VUČKOVIĆ DENČIĆ: Kad pišem, ja pripovedam, a kada sam novinar, ja postavim pitanje, pa onda uživam u tome što ćutim i slušam. Paralele su mnoge, to je komunikacija, iako ja ne znam kako izgleda i kako se ponaša neko ko čita moju knjigu, da li leži na plaži ili jede kolač. Kada imam sagovornika na radiju, ja pred sobom imam osobu i osećam vibracije, frekvencije. Uzbuđenje postoji u oba slučaja, i kada pišem i kada u studiju ili kafeu čekam gosta s kojim ću imati neku intelektualnu, ali i emotivnu razmenu. Usudila bih se da kažem da nekad intervju može otići u domen umetnosti.
NN: Vodili ste dnevnik za vrijeme izolacije. Kako gledate na cjelokupnu situaciju u vezi s pandemijom, na policijske časove i proteste koji su u Srbiji uslijedili zbog najavljenih novih zatvaranja ljudi?
VUČKOVIĆ DENČIĆ: Sa jedne strane, pročitala sam i pogledala mnogo toga, sa druge strane, ne mogu biti spokojna, jer je mnogo ljudi stradalo. Ja sam od onih ljudi koji to ne mogu da smetnu s uma, često mi prostruji ta misao glavom. Kao što se vidi u knjizi, smrt je za mene vrlo važna tema, koja me nekad uznemirava, a nekad joj prilazim sa ironijom ili kao nekoj šali. Na dnevnom planu imam mnogo utisaka i zaključaka, ali sve je to neka prolazna hronika, a ja sam fatalista. Ono što je najvažnije jeste da ostanemo živi i zdravi. Ponekad pomislim na one o kojima pišem u knjizi, koji su život dali za ono u šta veruju. I onda mi padne na pamet da ja, kao i mnogi koje znam, nisu spremi na to. Tako je Koča Popović pisao, a onda odlučio da ipak želi revoluciju.
NN: Vaši utisci sa "Imperativa"?
VUČKOVIĆ DENČIĆ: Mnogo mi je bilo lepo, upoznala sam ljude čije sam knjige čitala, kao i neke koje nisam znala, družila se sa ekipom festivala, koja je divna, sve neki pametni, zabavni ljudi. Šetala sam se divnim zelenim gradom, umirujućim, a opet živahnim, jela dobre ćevape, pustila svog dvogodišnjeg sina da juri pešačkom zonom. Ovo je predivan festival, jer je sadržajan, a neopterećujući je, sluša se muzika, sve se dešava u Banskom dvoru, koji je prelep. Doći ću ponovo i jedva to čekam.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.