Tri romana srpskog i portugalskog pisca i književnog prevodioca Dejana Tiaga Stankovića trenutno se nalaze među 20 najčitanijih izdanja na top-listi "Lagune", jednog od najpoznatijih izdavača regiona.
O uspjehu romana "Odakle sam bila, više nisam", nastalog od istoimene zbirke priča koja je objavljena prije 11 godina, životu u Lisabonu, gdje živi još od 1995. godine i razlikama između Portugala i zemalja bivše Jugoslavije, Stanković je govorio za "Nezavisne".
Rođeni Beograđanin nakon završetka studija arhitekture otišao je da živi u kišni London, koji je u 30. godini zamijenio sunčanim Lisabonom, kojem je i posvećen roman "Odakle sam bila, više nisam", trenutno među najčitanijima u izdavačkoj kući "Laguna". Stanković je objasnio razliku između prijestonica tri zemlje u kojima je proveo dosadašnji život.
"Roman 'Odakle sam bila, više nisam' ima podnaslov 'Moj roman o Lisabonu'. To je pripovest o odnosu useljenika, odnosno mene, i grada koji sam izabrao za život. Lisabon je u pitanju, jer volim lepotu, blagu klimu. Volim svoj život tamo, miran i povučen. U Beogradu je sve ekstremnije i intenzivnije, napornije, ali često idem jer je to je sasvim moj grad, zanimljiv mi je, najviše bliskih ljudi mi je tamo. Što se Londona tiče, postoji pojava poznata kao optimizam sećanja, London je bio veoma davno, bilo je vremena da mi se uspomene ulepšaju, pa mi je grad, onako siv i maglovit, u pamćenju ostao kao najlepši na svetu, jer sam tamo proveo najlepši deo mladosti, godine kad postaješ čovek", rekao je Stanković.
NN: Kako ste odlučili da zbirku priča 11 godina kasnije pretvorite u roman?
STANKOVIĆ: Nije to baš bila odluka. Svaki dan napišem ponešto, pa isto sklonim da čeka. Imam ogromni fundus napisanih minijatura, komada proze. Od njih sklapam veće forme. Ovde sam počeo od zbirke, celu deceniju dopisivao i uklapao lisabonske epizode, brusio ih da se sklope u mozaik sve dok nisu koliko-toliko srasle da su nalik romanu.
NN: Koliko Vas ispunjava to što je roman do prije nekoliko dana bio prvi na top-listi "Lagune", a sada je ne drugom mjestu?
STANKOVIĆ: To je lep znak. U stvari, još je bolje od toga. U životu sam objavio tri romana i zauzeli su prvo, deseto i 17. mesto. Ušao sam u modu. Da mi se to dogodilo kao mlađem, sigurno bih se mnogo uobrazio. Ovako mi je samo milo, uobražen sam koliko sam bio i ranije, jer sam svestan da javna priznanja tvom radu samo uvećavaju publiku. Ali to je isto ono delo od pre nagrade ili bestselerstva, koji čak i odmažu. Umeju da rasteraju publiku koja gaji predrasude prema popularnim delima, a to je često odlična čitalačka publika.
NN: Već 27 godina ste u Portugalu, koliko se ova zemlja temperamentom i duhom razlikuje od regiona bivše Jugoslavije?
STANKOVIĆ: Portugal je isti od srednjeg veka, od 1139. godine ima iste granice. Stara zemlja ima staro društvo, staru državu, stare socijalne staleže, stara pravila ponašanja koja svi znaju i svi poštuju ne znajući zašto. A zapravo ih poštuju jer je lakše kad se igra na ono što provereno nanosi najmanje štete. Jako je teško Portugalca nagovoriti da učini nešto što se smatra nedopustivim. Za četvrt veka nisam video ekscese, nasilje, sve što se dogodi je s merom. Oni su imali diktaturu i to čvrstu 40 godina. Na primer, 1974. godine prevrat koji je oborio višedecenijsku diktaturu prošao je skoro bez krvoprolića i razaranja. Istina, nekoliko vojnih komandanata je u želji da spase odlazeći režim naredilo vojsci da puca u masu i niko nije hteo prvi da zapuca, pa nisu ni pucali. Teško je Portugalca naterati da ubije, jer vera i zdrav razum zabranjuju ubijanje. Kako je kod nas, znate, pa uporedite sad sami.
NN: Tokom Drugog svjetskog rata Portugal je uspio da ostane neutralan, za razliku od većine zemalja Evrope. Zašto?
STANKOVIĆ: Portugalu je na ruku išao geografski položaj, imali su i sreće, ali je ključna bila vešta diplomatija njihovog diktatora Antonia de Oliveire Salazara, koji je bukvalno prvog dana rata proglasio neutralnost i do kraja komunicirao i trgovao sa obe strane. Portugal se pokazao veoma koristan kao prolaz za svakoga ko je hteo da cirkuliše između dva zaraćena sveta i kao mesto gde se mogu održavati minimalni kontakti između neprijatelja, a da nisu preko nišana.
NN: Svojevremeno ste spominjali ekranizaciju Vašeg romana "Estoril", šta je urađeno u vezi s tim pitanjem?
STANKOVIĆ: To stoji otvoreno. Dok sam pisao "Estoril", u glavi sam snimao dramsku seriju, na primer BBC ili koprodukcijski evropski projekat. Izgleda da kinematografičnost nije ostala neprimećena, pa su mi se javljali za kupovinu prava. Ako ih nije bilo 50, nije bio nijedan. Anglosaksonci, Portugalci, naši. Dosta neozbiljnih, ali i dosta ozbiljnih producenata, reditelja, agenata. Još nisam naleteo na onog pravog, da je već snimio seriju koja mi se skroz dopada i da ima dovoljno para, da ne snimamo sirotinjski, jer kostimirana drama je skupa ako je dobra. Ako ne bude takvog, nema veze, nećemo snimati.
NN: Koliko Vam znači što je "Estoril" preporučena lektira u portugalskim školama?
STANKOVIĆ: To je veliki kompliment, ali problem sa veoma slabim čitalačkim navikama u Portugalu leži baš u školstvu, preciznije, u lektiri. Đaci nemaju obaveznu, nego samo preporučenu lektiru. Dakle, možeš proći kroz školovanje kao "budala kroz bajku", da nijednu knjigu nisi pročitao. A mladi ljudi treba najviše da čitaju, pa makar pod moranje. Tako se uči sopstveni jezik.
NN: Istorijska fikcija je sve popularniji žanr u književnosti. Koliko djelo dobija na zanimljivosti sa dodatkom fikcije određenim istorijskim ličnostima i događajima?
STANKOVIĆ: Od "Ilijade", "Odiseje" i Starog zaveta, istorijska fikcija je jedan od najpopularnijih književnih žanrova uopšte. Od tri moje knjige, makar dve su istorijski romani, a i treći ima elemente. Tu mora da se radi mnogo istraživanja, a to je veoma zabavno. Čitaš stare novine, knjige, pričaš sa ljudima. Kad pišeš, ne smeš da iskrivljuješ istorijske činjenice, ali možeš slobodno da se dopričavaš. To su pravila koja poštujem.
Stižu mi poruke uvreda iz Republike Srpske
NN: Postoji li mogućnost da se u narednom periodu u Banjaluci održi promocija Vaših romana?
STANKOVIĆ: Da smo živi i zdravi, naravno da postoji mogućnost. Imam nekoliko nekih prepreka tu. Prvo, treba da me pozove neko, pa da nađem vremena, ali mi je ipak najveći problem afektivne prirode. Naime, ja javno iznosim svoje stavove, ali pošto nisam nacionalista, ni srpski ni bilo koje vrste, moja shvatanja sveta, koja su u naprednom svetu opšteprihvaćna, čak i opšta mesta, kod nas zabrinjavajući broj ljudi smatra ekstremnim i izdajničkim. Tako mi stižu poruke pune uvreda, ponekad pretnji. To me ne uzrujava mnogo, ali sam primetio da neproporcionalno mnogo toga dolazi iz Republike Srpske i Banjaluke. Kad se to malo promeni, imaću više želje da krenem u te goste.
Više se čita kod nas nego u Portugalu
NN: Radili ste dugo kao prevodilac u Portugalu, kakva iskustva nosite iz tog posla, koliko Portugalci čitaju našu književnost i kako reaguju na nju?
STANKOVIĆ: Nije naša književnost baš puno poznata tamo. Malo je toga s našeg jezika uopšte prevedeno. Da ja znam, to su Ivo Andrić, Danilo Kiš, "Kad su cvetale tikve" Dragoslava Mihailovića, "Sarajevski Marlboro" Miljenka Jergovića. Možda sam nešto prevideo. Poznatija je njihova književnost kod nas. Kod nas se i značajno više čita.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.
