Auto-stop je filozofija života koja je jednostavna kao i život sam. Ako te na neki način posluži sreća, ideš dalje, ukoliko ne čekaš drugu priliku. Upravo u čekanju je lepota, to je jedna igra sa srećom.
Osećaj slobode dok se čeka, miris asfalta, razmišljanje da li će neko stati ili neće, povetarac koji duva i mrsi kosu, šum vozila pored auto-puta, osmeh na licu kada vidiš da neko staje. Sve to je teško opisati, treba stati na put, podići palac i uspeh je zagarantovan.
Rekao je ovo u razgovoru za "Nezavisne" Dragan Aranđelović Arči, niški roker i auto-stoper, koji je neka od iskustava stečena tokom 51 godine stopiranja da bi stigao na koncerte podijelio u knjizi "Kako sam auto-stopom stigao do Ginisa". Aranđelović je kao mladić ušao u svijet rokenrola, do danas ga se nije odrekao.
"U rokenrol sam ušao posredstvom starije sestre, koja je u vreme početka šezdesetih godina dvadesetog veka slušala rokenrol muziku. Negde od 1965. godine sam formirao svoj ukus. U to vreme najviše smo slušali 'Rolling Stonese' i 'Beatlese'. Posle toga sam malo promenio ukus i počeo da slušam laganu akustičarsku muziku. Moji omiljeni likovi iz tog perioda bili su Ket Stivens, Bob Dilan, grupa 'America' i još mnogo sličnih grupa. Kada su se počele takve grupe pojavljivati i kod nas, najviše sam se interesovao za grupe 'Dag', 'Manufaktura crnog hleba' i 'Lutajuća srca'", sa sjetom priča Aranđelović.
NN: Kada i kako ste se odlučili na stopiranje?
ARANĐELOVIĆ: Hobi kojim se bavim datira iz 1971. godine. Počelo je tako što je moje društvo i većina mladih u tadašnjoj državi volela da se poistovećuje i kopira hipike iz Amerike, koji su bili avangardna mladost. To je pretpostavljalo da putujemo na isti način. Na osnovu knjiga poput "Na putu" Džeka Keruaka i filmova kao što je "Goli u sedlu" počeli smo i da stopiramo. Odlazilo se na more, u druge gradove i države auto-stopom.
NN: Kako ste došli na ideju da napišete knjigu o auto-stopiranju i odlascima na koncerte?
ARANĐELOVIĆ: Postoji nevladina organizacija koja se zove "Mladi ambasadori", oni su oko 2015. godine imali projekat koji se zvao "Džentlmenska priča". Pozivali su Nišlije koje su imale interesantan hobi. Tu su se našli muzičari, slikari, arhitekte, sportisti, a između ostalih i ja. Održao sam jedno predavanje koje je izazvalo veliko interesovanje. Nakon toga su mi rekli da, ako tu priču ne stavim između korica, ništa nisam uradio. Na početku sam to shvatio nonšalantno, nisam mislio da nekome to može da bude interesantno. Jedina dobra stvar od pandemije virusa korona za mene je što sam se "dislocirao" iz Niša na vikendicu, gde sam imao dosta slobodnog vremena. U aprilu 2020. godine otkucao sam prvo slovo i znao da će knjiga ugledati svetlost dana. Naslov knjige "Kako sam auto-stopom stigao do Ginisa" je fingiran, nisam ušao u tu knjigu, ali sam doprineo da neko drugi uđe u Ginisovu knjiga rekorda. Naime, 1985. godine sam se sa kumom vraćao iz Holandije i negde kod Hajdelberga nam je stao Diter Veš, koji je radio kao asistent na Univerzitetu. Rekao je da se sprema da uđe u Ginisovu knjigu rekorda po broju primljenih stopera u svoja automobil. Nismo mogli da poverujemo da tako neka ličnost povezana sa nama stane i da budemo njegovi gosti. Dokaz da je nekoga vozio imao je tako što mu se auto-stoper upiše u rokovnik. On, sa druge strane, izdaje sertifikat auto-stoperima koji dokazuje da im je on stao. Kasnije je ušao u Ginisovu knjigu rekorda tako da sam ja u spomen njemu ovako nazvao knjigu.
NN: Koliko je nekada, a koliko danas bezbjedno stopirati, da li teže ljudi staju danas nego nekada?
ARANĐELOVIĆ: Stopiranje je vrlo bezbedna stvar. U vreme sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka uopšte nije bilo problematično. Danas, kada su prisutne krize morala i ekonomije u državi i svetu, jeste malo manje bezbedno. To nije razlog da ljudi ne putuju auto-stopom, ja to radim i danas. Nedavno sam išao na promociju svoje knjige u Bjelovar i Pulu auto-stopom. Verovatno da nije 100 odsto bezbedno za jednu ili dve ženske osobe. Sa druge strane, kada stopiraju mladić i devojka zajedno, to je i danas potpuno bezbedna stvar. Imao sam jednom incidentnu situaciju. Oko Dubrovnika me 1972. godine primio čovek za koga sam posle pola sata vožnje shvatio da je homoseksualac. Kada sam shvatio sa kim imam posla u kolima, reagovao sam jako glupo, jer sam se prvi put susreo sa nekim te seksualne orijentacije. Sedeo sam sa njegove desne strane skrštenih ruku i kada je njegova ruka krenula ka mojoj butini, laktom sam ga udario u rebra. Vrlo glupo, jer smo obojica mogli da poginemo u vožnji. On je stao, ja sam izašao.
NN: Gdje je svijet u odnosu na vremena kada ste Vi putovali, koliko smo se izmijenili kao ljudi?
ARANĐELOVIĆ: Nekada je bilo mnogo manje turbulencija ili bar mi nismo bili svedoci toga. Meni se više puta dogodilo da su mi oni koji su me vozili nudili novac. Jedne godine mi je američka porodica koja me je vozila primorjem na izlasku ponudila 25 dolara. Kada sam ih pitao zašto to rade, odgovorili su mi da je to neka vrsta revanša, jer je njihov sin u to vreme u Evropi stopirao. Rekli su da ga baš možda moj otac u tom trenutku vozi. Svet se zaista promenio, ljudi ne shvataju da je auto-stop hobi. Čude se kada me prime i kada im kažem da imam više od 60 godina. Zbog prisustva kriminala svugde čovek pomisli šta se dešava. I dalje je najnormalnije putovati auto-stopom.
NN: Možete li da ispričate neke anegdote sa putešetvija?
ARANĐELOVIĆ: Stopirao sam u Nemačkoj na auto-putu gde je to zabranjeno. Naišli su policajci koji su me ispitivali šta ja to radim, nakon čega su otišli sa mojim pasošem da ga provere. Morao sam da sedim i čekam 45 minuta nakon čega su se pojavili sa pasošem, rekli da je sve u redu i zamolili da ne stopiram na auto-putu.
NN: Koliko ste zemalja obišli, odakle nosite najljepša iskustva?
ARANĐELOVIĆ: Obišao sam sve zemlje Evrope, osim Španije, Portugalije, Engleske i zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza. Želja mi je bila da stopiram Sjedinjenim Američkim Državama, ali sam prilikom boravka tamo saznao da to ne funkcioniše, jer je vrlo opasno za vozače i auto-stopere. Bilo je situacija da stoperi opljačkaju vozače tamo. Ipak sam simbolično stopirao i tamo za koncert Karlosa Santane, dva bloka od mesta koncerta sam podigao palac i tako stigao na koncert. Najlepše uspomene možda nosim iz Holandije, gde su ljudi najgostoprimljiviji. Dva puta sam boravio tamo kod svojih saputnika koji su me ponudili noćenjem. Najlepše stvari na putovanjima sam video u Italiji tokom odlazaka na koncerte i običnih odlazaka.
NN: Očekujete li da mladi ljudi nakon knjige odluče da slijede Vaš primjer, kakav uticaj mislite da će ova knjiga ostvariti na mlade, koja je njena poruka?
ARANĐELOVIĆ: Mislim da će mladi ljudi izvući dobre zaključke iz knjige. Dva momka su mi pričala da su, poučeni mojom knjigom, odlučili da putuju auto-stopom u Grčku na more i da će nastaviti da idu auto-stopom. Ono što sam želeo jeste da mladim ljudima ostavim pisani trag načina na koji smo moja generacija i ja živeli.
NN: Planirate li da pišete još knjiga, postoje li neke nove ideje?
ARANĐELOVIĆ: Imam crtice o svojoj mladosti u svom rodnom kraju ispod Prenja. Mislim da ću na jesen početi nešto što bi moglo da se nazove novom knjigom. Uz to, radiću nešto novo kada je auto-stop u pitanju. Ovoga puta bi to bila iskustva u vezi s auto-stopom koja nemaju veze sa koncertima.
Susret sa Ketom Stivensom
NN: Sreli ste Keta Stivensa na jednom putovanju, recite nam nešto o tome, šta za Vas on znači u svijetu rokenrola?
ARANĐELOVIĆ: Ket Stivens na mojoj listi omiljenih likova veoma visoko kotira, nekada je bio broj jedan. U maju 1976. godine putovao sam na njegov koncert u Ljubljanu. Sutradan sam ispred hotela "Slon" video člana njegovog pratećeg benda, zbog čega sam zaključio da je Stivens tu. Čekao sam ga nekoliko sati, izašao je iz lifta sa Peti Darbanvil. Tražio sam autogram, nije me ni pogledao. Sačekao sam još malo i posle nekih pola sata Stivens je seo pored mene. Potpisao mi je plakat, razgovarali smo o konvencionalnim stvarima, rekao sam mu da sam prešao 2.000 kilometara zbog njegovog koncerta. Peti Darbanvil me je pitala nešto što sam ja zbog lošeg znanja engleskog jezika shvatio kao da me pita da li želim da me Stivens fotografiše. Odbio sam, popričao sa Stivensom još malo i otišao. Kasnije sam shvatio da me Peti Darbanvil pitala da li ja želim da me slika sa Stivensom.
Promocije u Banjaluci i Prijedoru
Da li ćete imati promociju knjige u Banjaluci ili nekom drugom gradu u Bosni i Hercegovini?
ARANĐELOVIĆ: Postoji ideja, neki su razgovori vođeni da se to uradi, nakon čega bih ja organizovao promocije i u Prijedoru, Mostaru i Konjicu. Rođen sam u blizini Konjica, u jednom selu ispod planine Prenj. Trebalo bi da u Banjaluci i Prijedoru bude krajem septembra. Volio bih da se to dogodi, jer BiH doživljavam na jedan potpuno drugačiji način nego ostale zemlje bivše Jugoslavije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.
