Tek sad, kad u globalnom učenju postulata ljubavi shvatamo šta nije ljubav, možemo shvatiti onaj genijalni tekst Ekharta Tolea o tome da je 90 odsto onoga što zovemo ljubav teška bolest zavisnosti.
Meni je to prvo bilo šokantno i naizgled preterano, ali kada sam kroz tu prizmu probacila sve ono što sam primila kao kolektivni program, što od porodice, bajki, knjiga, filmova, shvatila sam kolika je to istina. Naime, još od najranijeg detinjstva dok dečacima uvaljuju pištolje, nama daju lutke uz sve propratne bajke kako su princeze pretvorile žabe u prinčeve. I ko bi onda ostao imun na sve te romantične programe koje su nam kroz literaturu, filmove i usmeno predanje prenosili da smo nepotpuni dok ne nađemo drugu polovinu pa još dobijemo potomke i tako srećno živimo dok nas smrt ne rastavi ili bar dok princ opet ne postane žaba, što je vrlo rasprostranjen proces.
Brutalno pragmatičnu postavku braka kao interesne društvene zajednice zamenila je ideja o romantičnom braku, e sad, kolektivno nesvesnom nije baš odgovarala ljubav bez bogatstva pa je tako stvoren novi mit o braku koji treba da pokriva sve i romantične projekcije, i sigurnost, ekonomsko zbrinjavanje i dobar seks! Rečju, toliko toga se danas očekuje od jedne veze da nije čudo da toliko brakova propada. Onda smo ušli u fazu idealizovanja razvoda i solerskog života i naličje je uvek bilo isto puno nezadovoljnih duša...
Civilizacija se pogubila u ekstremima sa jedne strane slobode koja je postala hladna i pragmatična i gde su samo pojedine žene sa muškim karakterom mogle da se snađu u poliamoriji i promiskuitetu, a sa druge strane trećina čovečanstva je grcala u recikliranom brutalnom patrijarhatu gde se od žene tražila pokornost, ćutljivost i pokrivenost javno, a perverzije tajno. Duboko iza svih ekstrema stajala je ista stvar, naše suštinsko nerazumevanje ljubavi, odnosno da ona nije vezanost, ni biohemijski procesi koji su stvarali osećaj ravan pijanstvu niti haj prodakšn u holivudskim bajkama koje su i stvorile mit o čednim sponzorušama.
Ljubav doživljavamo kao drogu i želimo da taj osećaj traje, pošto ne znamo da održavamo biohemiju zaljubljenosti, onda tražimo nove i nove stimulanse koji takođe usahnu pred faktorom trivije i navike i tako naspram pakla monogamije dobijamo pakao poligamije. Ali ljubav se ne bazira na tome da smo nepotpuni pa nas neko upotpuni, niti na tome da nas materijalno usreći, niti na seksualnoj opsesiji niti bilo kojoj vrsti zavisnosti. Ljubav ne traži ništa i ne priča o svojoj žrtvi da voli istinski može samo onaj kojem ne nedostaje ljubavi. Koji je sam ljubav i nema potrebu niti da prima niti da daje. Ljubav nema veze ni sa potrebom ni navikom ni zahtevima ni očekivanjima i uslovima...
Ali ljubav se ne uči u školama, a lažima o tome šta je ljubav ispiraju nam mozak i tako nastaju nesrećni, nevoljeni, izdani, prevareni i ostavljeni ljudi. Od ove bolesti zavisnosti umrlo je puno više osoba nego od bilo čega drugog, jer kad se osećamo nevoljeno, izdano, prevareno, tužno i promašeno, onda dođe i fizička bolest. Čovek koji ne zna da voli sebe je čovek u frekvenciji nedostajanja, a onaj koji je stalno gladan ljubavi ne može da je da drugom, jer je nema ni za sebe.
Isidora Bjelica, književnica
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.