Juče me zove poznanica, koja se kao i ja rve sa ovom prokletom bolešću skoro pet godina, i kaže mi da čita o dozama tableta koje su potrebne za samoubistvo.
Zbog čega se sve ljudi ubijaju, ovo je nešto sasvim razumljivo, ja je bar potpuno razumem. Posle svih terapija, remisija, rilapova, pokušaja stotina i stotina različitih stvari, uvek se nadaš iznova i uvek iznova bivaš poražen. Nađeš snagu ne znam ni ja gde, uprkos jezi stvarnosti, bolovima, zlim ljudima, nerazumevanju, usamljenosti, uništenim venama, opaloj kosi, vodi u stomaku, uramljenim fotkama metastaza sa pet skena, uprkos svemu tome skupiš snagu pobediš - i evo ga opet! I tako šest puta, što ni slon ne bi izdržao, a ni konj... Udarala ga je ona kao i ja i humorom, i strpljivošću, i molitvom, i hemijom, i jeleosvećenjem i reprogramirala svest i podsvest, i gladovala i jela, i pila i ovo i ono, od kubanskih živih buba do kreča i oleandera, sve je radila što čovek može da radi i sa telom i sa psihom i na kraju ništa.
Ljudi ne vole da slušaju takve priče, plaše ih, oni najviše vole da slušaju o onima koji su se mirakulozno izlečili ceđenom šargarepom. Slušam je i ne mogu čak ni da joj kažem - nemoj! - desiće se čudo, izdrži još malo. Ne mogu više da tešim ni sebe ni druge, previše sam sahranila i ljudi i nada. Mi ne živimo sa drugim ljudima, ne - mi smo u nevidljivom getu i ljudi ne žele o tome ni da čuju, što je i normalno jer im sama pomisao na ovu bolest budi jezu i strah, ali i nadu da neće biti tako strašne sudbine kao mi, a kad bi tek znali kako to zaista izgleda, bežali bi još više. Nema pravila, nema pravde, nema smisla i najgore je u tom trouglu pokušati naći snagu da izguraš dan. Kad prosto niti ko može da te razume, niti da ti pomogne.
Ona se javlja meni da je utešim, a ja više ne znam kako. Umorna sam od bajki, umorna sam od pokušaja, umorna sam od svega. Nemam više ni reči, samo nespokoj prinudne tišine. Toliko hiljada pročitanih knjiga i ništa, toliko umnih ljudi i nigde utehe, toliko manastirskih hladovina i nigde nade... "Da li si razmišljala o tome kako pse i konje uspavaju da se ne muče, a nama ljudima to nije ovde dozvoljeno", kaže mi. Da, naravno da sam razmišljala o tome bezbroj puta, dok sam se gušila u suzama i sopstvenom ascitu. Ali to nije tema ni za koga sem za same obolele. To ne treba srećnom društvu u kome se kolektivni zaborav traźi u triviji rijalitija i oblinama starleta, što je i prirodno, jer sve je to slatki zaborav. Jer nema duše koja nije sahranila nekog koga voli i gura svoj dan i život kao da sve ima smisla i pravilnosti. A sve je to zaborav, samoobmana. Malo sisa, malo novosti iz džet seta, red politike, red strasti, ko je šmrkao, ko je koga prevario i čovek nekako pregura dan verujući da će u ovom ruskom ruletu, koji zovemoźživot, pobediti - da ga neće zadesiti nešto od onih strahota o kojima čita, da će ga smrt presresti u snu u dubokoj starosti. I da će biti toliko senilan da je neće prepoznati, nego će misliti da je neka propala zvezda Granda. Ali, to nije slučaj moje poznanice, koja večeras čita o načinima kako da se ubije, dok se pet godina iz sve snage borila protiv te smrti. A ja znam šta je sve prošla i koliko je to bilo bolno, naporno i teško i zato samo ćutim i osećam kako su mi obrazi mokri.
Ono kad si muka za Boga, porodicu i sebe samog, zaključan u bolno telo i crne misli... Znam da je umorna od kurtoaznih patetičnih poruka podrške, nemoći zvanične medicine i opljačkana od svih nadrilekara i gurua. Kažem joj na kraju: "Nemoj sama, jebi ga, ako je došlo dotle, dođi da se ubijemo zajedno! Ionako smo previše usamljene u ovoj prokletoj bolesti, dođi pa ćemo lepo zajedno!" Ona se prvi put smeje. "Stvarno to misliš?" "Stvarno to mislim", kažem joj. "Niko neće ni primetiti da smo umrle neprirodnom smrću jer od nas se već tako dugo očekuje da smo mrtve. Prosto je neprirodno da smo žive." "Grozna si", kaže mi. "Tvoj crni humor, opet ćeš nešto izvaljivati i nećeš mi dati da se ubijem!" "Slušaj, za nas je vest da smo još žive, a ne mrtve. Inače dobila sam novi tajni lek iz Polinezije pa posle 350 neuspešnih terapija uz njega da lepo nazdravimo!" "Neki novi lek", kaže i vidim da se nada opet razliva njenim telom. Kako mi je poznat taj osećaj očajnika koji počinje da se nada...
"Da, da, najbolji placebo koji si pila u životu, ima da ozdravimo do zore zagrljene i vesele."
I onda mi neko kaže da Šopenhauer nije bio sve u pravu...
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.