Teška je ženska sudbina globalno, kao i istorija ženskog zlopaćenja, ponižavanja, nipodaštavanja - ali sudbina źžene na Balkanu je posebno teška!
Bilo da je odabrala ili da su za nju odabrali sudbinu supruge i majke, usamljenice, žene od karijere ili one koja je pokušala sve da pomiri. Neki krajevi su posebno ekstremni u tom nipodaštavanju ženskog principa, pa imamo abortuse kad saznaju da je žensko, jurenje muškog potomka - naslednika dok su ženska deca - greška.
Ostavljanje imanja i nasledstva isključivo muškom detetu jer ono čuva prezime i rod - dok žena odlazi u drugu porodicu i gubi prezime... Zanimljivo je da su baš žene, to jest neke od nas, upravo baštinici ovakvog principa i odnosa, koji često nema veze s obrazovanjem. Stvar diskriminacije počinje radosnom vešću da je rođeno muško i tužnom vešću da je na ovaj svet došla devojčica.
U mom slučaju pisala sam u svojoj autobiografiji. Po očevoj liniji, iako je moj tata bio uvek najemancipovaniji otac na svetu, njegova familija - vojnici, partizani, prvoborci kad su dobili vest da se rodilo muško dete pucali su i nazdravljali, onda je javljeno da je greška i nastadoše tuga i očaj. To mi je još kao maloj prepričavano kao anegdota, dok sam tek vremenom shvatila koliko je to tužna i bolesna stvar.
Od tog prvog arhetipskog crnogorskog žala počinje ženski život. Sa druge strane, moj drugi deda, književnik, akademik, predsednik Udruženja književnika Bosne i Hercegovine, davao mi je kao mezimici svu ljubav ovog sveta. Njegov teški život od sirimašnih dana na fakultetu u Beogradu do zatočeništva u fašističkom logoru u Albaniji, borbe s tada neizlečivom tuberkulozom i potonje borbe sa crvenom buržoazijom koja mu je spalila roman - učinio ga je posebno osetljivim.
Naravno, svoje je veliko nasleđeno imanje podelio tačno na četiri dela, za dve kćerke i dva sina. Moja mama, iako profesor, intelektualka, iako je odrasla u takvoj familiji gde nikada žene i devojke nisu bile diskriminisane - bez pitanja, bez konsultacije sa mnom samo je svoje nasledstvo prepisala bratu. Trebalo mi je puno vremena da razumem i prihvatim taj čin.
Zato što su ljubav i vezanost za te prelepe vinograde, voćnjake, reku, moje odrastanje i vrela leta koja sam tu provodila stvorili kod mene ogromnu dozu sentimenta. Tim pre što mi je deda kao mezimici uvek govorio da posredno meni ostavlja najlepši deo voćnjaka, najsunčaniji deo ogromne kamene kuće, najplodnije vinograde. Verovala sam da će moja deca kao i ja baš tu stvoriti taj neraskidivi deo veze s prirodom. Ali ne, njeno tumačenje je bilo da bi njen otac tako želeo... Zašto onda tako nije ostavio u testamentu?!
Pitala sam, ali nije bilo odgovora. Ovaj čin oduzimanja dedovine i poklanjanje bratu koji joj je po krvi bliži od rođenog deteta prvo me je duboko povredio, a potom stvorio jednu ogromnu distancu hladnoće, koja je bila proizvod spoznaje da sam kao i mnoge druge žene morala da osetim kako je to kada je arhetipski plemenski zov iznad majčinskog instinkta. Ali govorimo o podsvesti i tu ljutnje nema. Svakom koji se na najrazličitije načine u svom životu i karijeri susretao s mizoginijom i najrazličitijim oblicima rodne diskriminacije najteže pada ono što je doživeo od bližnjih, jer je susret s onim što je neosvešćena samonegacija žena najgore. Srećom, baveći se biografijama slavnih Srpkinja znala sam kakve me sve diskriminacije profesionalno čekaju.
Međutim, ono što doživimo od najbližih ja najteže - bilo da je od roditelja, brata, muža koji vrši pritisak na uzimanje prezimena. U konzervativnoj Španiji deca nose i očevo i majčino prezime. Najstrašniji je ipak onaj deo podsvesti u kome žena kažnjava sebe što je žensko i što je rodila ženu. Isceliti taj deo u sebi tog nasleđenog bola je najvažnije da bi se prekinuo ciklus samonegiranja, koje neke žene imaju kao svoj kod! Kod svoje krivice. Bol koji je svaka devojka prošla posebno od babe ili majke koja joj je na jasan način pokazivala da je biće drugog reda je bol koji svako mora da isceli za sebe. Dijaloga s podsvešću nema. Mesta ljutnji takođe nema.
Znam mnogo žena koje su prolile suze i suze zbog diskriminacije u sopstvenoj porodici. Ali mi ne možemo argumentima svesnosti da utičemo na to. Ja sam mojoj majci davno oprostila što mi je oduzela dedovinu i sve uspomene u paketu. Ona je, naravno, u svojoj glavi to opravdala kao vrhunski plemenski čin gde je brat svetinja - jer prezime je iznad svega. Ono što nažalost sve te žene koje su na ovaj ili onaj način favorizovale muški princip neće razumeti je da one same sebi nisu oprostile što su žene - žene koje su "dužne" da sve daju i žive za muškarce - ta viša bića. Zato je oslobađanje od zameranja ključno, jer bol prouzvodi novi ciklus bola.
Svaka žena koja je prošla diskriminaciju u svojoj porodici mora da otpusti taj bol da bi najzad bila slobodna od šizofrenije plemenske svesti. Juče me poznati intelektualac otpratio na društvnim mrežama i slao mi neke sumanute poruke jer se prepucava politički s mojim punoletnim sinom. Prvo, ko je odgovoran?
Naravno - majka! Ja ne znam ko je njegova majka, ali zaista ni u snu mi ne bi palo na pamet da maltretiram ženu zbog pisanija njenog sina - ali plemenska svest je čudo - žena je kriva i odovorna za sve - kako privatno tako profesionalno. Toliko je bola proisteklo iz te plemenske mizoginije - bola koji se mora lečiti u duši i koji neće nestati tako što nam postavljaju kvote koliko žena treba da bude u vlasti ili parlamentu. Jer, kvote su nužne, ali ne leče taj dubinski ženski "pain body".
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.