Književnost

Pratite nas na Google news

Isidora Bjelica u kolumni za "Nezavisne": Ljubavno pismo smrti

Isidora Bjelica u kolumni za "Nezavisne": Ljubavno pismo smrti
Foto: N.N. | Isidora Bjelica u kolumni za "Nezavisne": Ljubavno pismo smrti
Isidora Bjelica

O slatka smrti, molim te dođi, uzmi me nežno, u snu, posle sve ove jezive patnje i bola samo čeznem za tobom kao devojčica koja mašta o svom princu, spasiocu...

O mila smrti, anatemisana i prokazana koliko ljubavi i nade polažem u tebe da me izbaviš iz ovog pakla. Zaljubljena sam u tebe kao mala devojčica koja čeka prvi poljubac. 

O smrti, koje se svi plaše, a ja te strašno volim jer si godinama tu negde u blizini i ja sam uvek želela da ti pobegnem, plašila sam te se, dok nisam shvatila da odbijajući tvoj zagrljaj moj pakao postaje sve gori i gori.

O mila, ozloglašena smrti, čeznem za tobom kao za ljubavnikom koji nikad nije došao i koji će prekinuti sve moje tuge i bolove. Mila smrti, ne oklevaj više i ti i ja znamo da ja nisam za ovaj svet. 

Nežno me odvedi jer samo neko ko je osetio ovakve strahote života može shvatiti koliko si oklevetana i prokazana... ti koja prekidaš svaku bol i bolest.

O mila smrti, piše ti očajnica koja je upoznala sve najstrašnije strane onog što zovemo život - i izdaje, i bedu, i očaj, i bol, i patnju, i samoću, i nemoć. O da, bilo je kratkih radosti, ali radost je bila tu samo da bi tuga bila strašnija, da bol bude veći.

Da nakratko nisam osetila tren sreće, zanosa, umišljaja da sam našla ono što tražim, da nisam poverovala da sam blagoslovena, nikad ne bih shvatila kakav pakao mi je život namenio, koliko okrutnosti i nepravde na koju niko nema odgovor.

Trpimo ovu bedu, nepravdu, bol u potpunom neznanju i nemoći, što god da je čovek pokušao kroz istoriju, opet nova beda, jad, patnja i postajali su još jači.

O mila smrti, uradila sam sve da zavolim život, jer su govorili da onaj ko ne voli život nije normalan, trudila sam se više nego što su moje telo i um mogli da podnesu, ali na kraju uvek bih posrnula pred užasima ovog sveta, ne samo onim koje su mene zadesile, već nad patnjom celog čovečanstva.

Dragi Bog zna na koliko sam vrata kucala, kolilo suza i molitivi je izašlo iz mene, ali ništa nije moglo promeniti okrutnost i užas ovog sveta.

Ponekad bih mu pobegla, sakrila se pod neki šešir ili dalek put zbog kojih bih upadala u nove dugove, ali bar za tren bih pobegla od trivije i okrutnosti onoga što zovemo život, a što je umotano samo u bol i patnju i poneku iluziju i nadu da bi, kad nam se to oduzme, bol bila jača.

Mila moja smrti, pišem ti ovo pismo u punoj nadi i čežnji za tvojim zagrljajem jer nijedan drugi zagrljaj me nije mogao zaštititi od jeze ovog sveta.

Prošla sam sve meridijane i mudrace i niko nije imao odgovor ni rešenje, samo jaka samohipnoza da postoji neki viši smisao u ovoj patnji neke je ljude održavala.

Želela sam da verujem da ima nekog višeg smisla u tome što dečica umiru u mukama, što se ljudi ubijaju i ratuju, u svim zločinima i silovanjima, što su najbolji ponižavani i mučeni, što je ceo sistem mučionice i brutalnosti od kolevke pa do groba u senci ove kvarljive, krhke materije, ali nisam uspela...

Preklinjala sam dragog Boga za još neki dan života, a što više dana bih dobila, samo bi se suočila sa novim oblicima patnje. Ali mi živimo u civilizaciji koja glorifikuje svog mučitelja i koja beg traži u lažnom sjaju truležnih stvari, u instinktima i iluzijama koje donosi novac, koji je tek iluzija u rukama onih koji ga štampaju.

Mila moja, oklevetana smrti, moj bol i moja patnja su prešli granicu do koje se može voleti svoj mučitelj. Logor, ludnica, šta god da je ovo mesto, ja sam svoje dugove i dugove predaka isplatila u najgorim mukama - kroz najstrašniju bolest, muke, kroz klevete, izdaje, poniženja, samoće, bedu, nemoć - moja kazna je završena.

Ne znam zašto sam robijala, ali odavno ne postavljam pitanja jer odgovora nema. Mila moja smrti, kada bi došla u snu i učinila da zauvek nestane sećanje na sve patnje koje moja duša i telo pamte, na sve bolove i jezive slike, na razbijene iluzije i nade.

Na sav teror i muku koju je teško zamisliti da je neko dobio u toj količini. Provela sam ceo život u strahu od tebe. Plašili su me na sve načine - porodica, škola, knjige, filmovi.

Učena sam da treba da uradim sve i podnesem sve samo da bih odložila tvoj konačni dolazak, da se borim protiv tebe. O, kakva prokleta laž civilizacije koja se kune u Boga, a sve radi da odloži susret sa njim.

Sećam se kad sam bila na Baliju kada smo prisustvovali istinskom veselju, paljenju pagode koje je bilo ispraćaj nekog dobrog čoveka u zagrljaj smrti. Kako je to čudno, mi smo bili zblanuti sećajući se vesele udovice koja je igrala.

Iako je bezbroj puta Isus rekao da nije od ovog sveta, šta mi radimo, pravimo kult palog sveta - tražimo večnu mladost u ovom đubrištu, klanici, zidamo palate koje će vetrovi i kiše nagristi, nemoćni da od bola zaštitimo one koje volimo.

Mi smo žrtve oluja života koje nas bacaju tamo-ovamo, a mi se kao u nekoj rimskoj areni gladijatorski borimo za još jedan minut, još jedan tren života iako znamo da je kraj neumitan.

Neću da se borim za ono što me povređuje, muči, što mi je donelo nezamislivu patnju i mučenja... i zato svom dušom čeznem za tobom i čekam te, mila moja, čeznem kao što naivne devojčice koje još nisu upoznale gnusobu i jezu života - maštaju o princu na belom konju i sreći na ovom svetu.

Za tebe samo ružne reči su imali, tobom su plašili generacije, jezom i užasom koje su govorili o tebi su činili da ovaj život izgleda manje strašan.

Ne verujem im ništa, mila moja, jer sve lažu da bi gomilali novac, moć i držali nas u strahu. I zato jedva čekam tvoj zagrljaj kao topli vetar Sinaja koji briše sve suze i vodi me milom Gospodu gde nema boli, moljaca, ubica, ratova i bolesti...

 

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije Nezavisnih novina.

Najčitanije