Kada sam pre nekoliko dana otišla u manastir koji volim da posećujem, moj divni prijatelj monah kaže nam sledeću stvar ovde ljudi dođu i kažu: "Blago vama kakav je ovde mir, samo se čuju divne ptičice koje tako smirujuće cvrkuću!", a onda nastavlja: "Dođu onda ovde na tri dana i treći dan se tresu i kažu: 'Ovo je neizdrživo! Ove ptice toliko grakću i urliču da ne može da se spava ni misli...'"
U ovoj istinitoj anegdoti je sadržana sva istina o ljudskoj psihi ništa nam ne valja osim onoga za čim čeznemo!
Odatle veličanstvena istinitost u onom Desankinom "Ne, nemoj mi prići".
Tu negde leži uzrok višestruke ljudske nesreće sve što nemamo, sve tuđe nam je slatko, želimo ga, čeznemo za tim... S druge strane ono što imamo, svu onu blagodat i radost ni ne primećujemo, jer to prosto podrazumevamo i neretko ga doživljavamo i kao dosadno.
Zato većina ljudi najčešće shvati koliko je u njihovim životima bilo sreće, radosti, lepote, dobrote tek kad sve to izgubi.
I onda krene agonija žaljenja za izgubljenim, dok u trenutku dok smo to imali nismo ni razumevali koliko smo srećni i šta sve imamo.
Čovek je tako potpuno razapet između prošlosti koju nije znao da ceni i budućnosti u koju projektuju mnoge želje i koje ga plaši... i tako sadašnjost nam stalno izmiče, ali niko nas ne uči ne samo kako da živimo u sadašnjem trenutku, već kako da naučimo da volimo ono što imamo, a ne ono što nemamo.
Koliko je teško da nam fokus bude na sada i da u tom vidimo uvek dobru priliku da malo poradimo na zrenju sopstvene svesti?
Iako svi ponavljaju da je ceo svet samo refleksija nas samih, neretko smo stalno nezadovoljni tim i takvim svetom u stalnoj želji da menjamo druge, a ne sebe... I tu počinju problemi, tu se ugodan, umirujući cvrkut ptica pretvara u nesnosno graktanje i buku, jer dok god smo projektovali manastirski mir kao nedostižan ideal tu smo mogli da nalazimo milozvučno cvrkutanje ptičica, kada to konačište postane naša stvarnost eto nam i nervoze i histerije, neizdržive buke...
Biti u miru sa samim sobom znači pre svega u svemu videti ako ne uvek lepotu a ono bar smisao...
Jer čovek od svog nemira i neprihvatanja svih stvari u ovom svetu koje nisu po našem ukusu ne može pobeći nigde, ali baš nigde!
Kažu da sveci još za ovog života u svemu vide dobrotu i lepotu... Za nas obične smrtnike svest o tome kada nam se milozvučni cvrkut pretvara u nesnosnu buku jeste trenutak otkrovenja i suočavanja sa sopstvenom nesposobnošću da u svemu vidimo tu dobrotu i lepotu...
Čovek koji je već svestan da nije problem u ptičicama nego u nama je već na pola puta do radosti srca jednog sveca.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.