Književnost

Isidora Bjelica u kolumni za "Nezavisne": Samo mi ne postavljaj to pitanje, preklinjem

Isidora Bjelica u kolumni za "Nezavisne": Samo mi ne postavljaj to pitanje, preklinjem
Foto: Ilustracija | Isidora Bjelica u kolumni za "Nezavisne": Samo mi ne postavljaj to pitanje, preklinjem
N.N.

Znam da je ona izreka "sit gladnom ne veruje" jako odomaćena u našem narodu i ljudi dok je izgovaraju kao neku veliku ezoteriju ne shvataju koliko je ona zapravo tačna i bolna.

Jer, ne odnosi se to samo na formalnu glad i nemaštinu, nego u paketu onaj ko nije u velikoj nesreći zaista, ma kako bio divna duša, prosto ne može ni da zamisli šta znači biti očajnik... Bilo da je u pitanju gubitak najvoljenije osobe, najteža bolest i stalno čekanje smrti, briga o teško bolesnom detetu, permanentna nemaština od koje se čovek i razboli, teške depresije, invaliditeti, a često pa i po pravilu ide sve u paketu...

To ide dotle da ovi srećni, zovimo ih ljudi koji nisu u zoni potpunog očaja, prosto ne razumeju šta sve može biti bolno za osobe kojima je svaki dan borba za trag smisla... Kad ovo pišem, ne obraćam se onim patološkim ličnostima koje su toliko ogrezle u nesvesno da još povređuju očajnike, ne, pišem dobrim ljudima koji nisu svesni koliko su srećni... Ti divni ljudi npr. nemaju ni najmanju ideju koliko jedno obično pitanje koje izgovaraju iz navike, više kao pozdrav, može da boli, može da izaziva dodatnu bol i nesreću...

A to pitanje je verovali ili ne  KAKO SI?

Da, najčešće divni ljudi, daleko od zone teškog očaja prosto vide nekog koga poznaju, vole, simpatišu, znaju da je čovek imao probleme, znaju da ga je snašla neka strašna nesreća i onda ga najčešće ljudski pitaju  KAKO SI?

Okej, priznajem, znam dvetri bakice koje vole to pitanje jer onda detaljno mogu da daju izveštaj o levom kolenu koje ih žiga i kako im je snajka aljkava, ali čovek, duboko nesrećan čovek, koji je jedva smogao snage da izađe iz kuće, jer su mu rekli da će mu šetnja pomoći... sav taj kiseonik i vežba za mišiće će mu odagnati crne misli i onda se sreće s najstrašnijom stvari na svetu da ga neko, onako usput, najčešće i iz iskrene empatije, pita  KAKO SI?

A ne možeš da lažeš, da kažeš  dobro sam, a toliko ti je loše da ne možeš o tome da govoriš dok se srećete na ulici i tvoj pas zapišava kola, dok on nasmešen nosi paradajz... Jedino što u svom bolu ne možeš da podneseš je upravo to prokleto pitanje koje te preseče kao nož i zarije ti se direktno u srce... Jer ako počneš da mu odgovaraš kako si pozliće i tebi i njemu... A kome to treba...

Ja danima nisam mogla da izađem iz kuće u strahu da ću dobiti tri, četiri, pet, deset iskrenih  kako si  a svaki put me ta prokleta rečenica podseti kako sam... A baš sam gledala kako je lepo lišće u parku tek postalo malo žuto, ili sam se unela u igru male devojčice koja vozi bicikl, ili sam gledala neki film gde sam bar za sat i po pokušala da zaboravim ko sam i kako sam...

Najsrećnija sam kada sretnem mog divnog nagluvog prijatelja, koji me je i pre pet dana pitao  kako si?

Super sam, rekla sam kroz osmeh, rak mi se vratio peti put, gubim razum, nadu, snagu, rekla sam sve vreme se smeškajući...

On je čitao moj osmeh, nije čuo šta pričam i rekao mi je kao i uvek"

"Divno, Doro dušo, divno, toliko se radujem zbog tebe."

Da, samo mom nagluvom prijatelju iskreno kažem kako sam uz osmeh jer me taj crni humor čak nasmeje.

Inače prećutim pitanje...

Moja prijateljica je pre 40 dana izgubila sina, umro je u snu. Ta divna, skromna, verujuća žena jedino što ne želi da je pitaju je kako je... Kako, zaboga, može biti...

Otac mog bivšeg verenika, jedan od najdivnijih intelektualaca koje su Srbi ikada imali, koji je izgubio starijeg sina, rekao mi je davno: "Znaš, posle toga za mene trava više nikad neće biti zelena..."

Moja druga poznanica, udovica, koja ima dva mala dečaka, bori se na sve načine protiv najređe bolesti koju obojica imaju, bori se lavovski za svaki njihov dan života... I dok ih gura u kolicima ona isto ne želi da čuje samo to pitanje... Kako si... Jer svaki minut ovog života pokušavamo da živimo uprkos svemu što nas je snašlo i samo što nam ne treba je prokleto, bolno pitanje  Kako si...

Okej, znam da je ovo jedna dimenzija u kojoj nema veselih informacija o tome koja starleta je kresnula koga u wc rijaliti programu. Nema problema, eto imate toga u izobilju. Ali ovo je samo vapaj dobrim ljudima koji nisu svesni koliko su srećni i koji duboko saosećaju sa drugim dušama... Kad sretnete očajnika recite bilo šta, bilo šta što skreće misli, što nasmeje, recite nešto o vremenu, o cvetu, o haljini ili o glupoj politici, recite bilo šta, samo nas nesrećnike ne pitajte kako smo...

Mnogo boli... Mnogo... Hvala unapred za sve koji su razumeli.

Najčitanije