Književnost

Isidora Bjelica u kolumni za "Nezavisne": Sopstveno srce kao jedini zaklon od surovog sveta

Isidora Bjelica u kolumni za "Nezavisne": Sopstveno srce kao jedini zaklon od surovog sveta
Foto: N.N. | Isidora Bjelica u kolumni za "Nezavisne": Sopstveno srce kao jedini zaklon od surovog sveta
Isidora Bjelica

Sedim i ćaskam sa mojom šesnaestogodišnjom kćerkom i ona mi kaže: "Zapravo ne zna se da li je strašnije da je ovaj ovakav život večan ili prolazan". U toj rečenici su sadržane hiljade godina ljudske muke i promišljanja ko smo, odakle dolazimo, šta je ovaj svet, zašto moramo da se suočavamo sa smrtnošću, nepravdom, neznanjem i nemoći.

I ma koliko industrija zaborava, a pod tim podrazumevam sve što čoveku odvraća pažnju od činjenice da se uprkos evidentnom napretku tehnike i nauke još nismo pomakli sa mrtve tačke ni kada je u pitanju kosmos ni ljudska egzistencija. Čovek je, paradoksalno, na isti način nemoćan i zapitan pred svim što mu život donosi. Nemoćan je pred svojom i smrtnošću onih koje voli, a često je nemoćan i pred stihijama, poplavama, požarima, vulkanima, cunamijima i čak je nemoćan pred hiljadugodišnjim programima verovanja koja određuju njegov život i koje je dobio od predaka, porodice, društva... Tu se na paradoksalan način pokazuje da svaka osoba koja uspeva slepo da veruje u bilo koji verski, ideološki, gnoseološki, ontološki koncept biva pošteđena muke koju donosi sumnja iako je baš ta sumnja dovodila do civilizacijskih pomaka. Oni koji su sumnjali u svaki koncept kolektivnog slepog verovanja su donosili i civilizacijski napredak, ali koliko su skeptici dobri za kolektivnu sudbinu toliko su preispitivači svega i svačega, oni koji nikad nisu mogli da budu u krdu zapravo teški za same sebe. Jer osoba koja ne može da poveruje ni u jedan koncept do kraja i koja će uvek dovoditi u pitanje dogme koje joj društvo nameće će uvek biti izložena oluji sopstvenih misli od koje nema zaklona i histeriji mase i linču fanatika svih vrsta kojima ne trebaju oni koji dovode u sumnju njihove postulate fanatizma. Na čudan način to se ne bira, i tu postoji neki neverovatan determinizam onih koje kroz istoriju nazivamo "crne ovce", a bez kojih nijedan sistem verovanja i dogme ne bi bio preispitivan... To su oni ljudi koji su sumnjali da je zemlja ravna ploča, da inkvizicija nije dobra stvar, da komunizam, kapitalizam i svi izmi u koje smo terani da verujemo nisu baš tako sjajni i to su oni ljudi koji su u svakom sistemu straha i uterivanja u tor prepoznavali manipulaciju i način da se vlada drugim ljudima. Ali skepsa sama po sebi tim Prometejima paradoksalno nije donosila ni sudbinski ni emotivno mnogo toga dobroga -   ne - takvi ljudi bi u svakom sistemu kolektivnog verovanja bili proganjani, targetirani kao neko ko podriva sistem kolektivnog verovanja, kao neko ko je opasnost za taj isti sistem, ma šta on bio!

Kamikaze bilo kog uverenja su blažene u svom odsustvu sumnje. To je tačka u kojoj se susreću fundamentalisti, predane birokrate i fanatici svih opredeljenja. Oni ne sumnjaju i odlično im je. Sa druge strane, skeptici se dele na dve vrste: na one koji su svesni da sumnja kao takva nije rešenje, već samo nužnost, i oni koji od svoje sumnje naprave novi sistem fanatizma i kult sopstvene ličnosti i taštine. I gde je onda uteha za one koji prosto ne mogu da poveruju u bilo šta što im se prodaje kao kolektivna i jedina istina i zaborav?

U prepoznavanju autentičnosti reakcije koje najčešće prepoznajemo kao leptiriće u stomaku ili tajni govor srca. Istina je da ništa ne znamo, ali baš zato ne bi trebalo da ni ne radimo protiv onoga što nam srce govori... I to me vraća razgovoru sa mojom tinejdžerkom o tome šta je gore: večnost ili prolaznost ovog nesavršenog sveta. Najgore je izdati sebe u svakoj tački nama nejasne egzistencije, reći "da" kad misliš "ne", raditi posao koji ne voliš, biti sa ljudima koje ne podnosiš, žrtvovati slobodu za kolektivni pragmatizam, odustati od snova, radosti, zanosa i smeha jer su nam drugi tako rekli. Dakle, jedini zaklon koji čovek ima u svetu o kome zapravo i dalje ne zna ništa je sopstveno srce. Ako njega izdamo, ako ono u nama vrišti i plače, ako radimo protiv njega - to je najgori pakao. A društvo, porodica, mitomani, fanatici kao i uvek će ponuditi hiljadu jedan razlog zašto je pogubno verovati sopstvenom srcu i intuiciji. A pravila nema, i svako srce ima svoju istinu koju ako pogazi - moraće da živi tuđe istine. 

STOP!

nije sloboda govora

zalbe.vzs.ba

Govor mržnje je krivično djelo!

huškanje, diskriminacija, prijetnje i uvrede po nacionalnoj, vjerskoj, rodnoj ili bilo kojoj drugoj osnovi

neće biti tolerisane

na našem portalu

Komentare na ovu vijest mogu postaviti samo prijavljeni čitaoci.

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije Nezavisnih novina.

Molimo vas da vaša iskustva i zapažanja prilikom korištenja aplikacije za komentarisanje podijelite sa nama.

Pošaljite komentar

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije Nezavisnih novina.

Najčitanije