Književnost

Isidora Bjelica u kolumni za "Nezavisne": Što je čovek gluplji, sebe ozbiljnije shvata

Isidora Bjelica u kolumni za "Nezavisne": Što je čovek gluplji, sebe ozbiljnije shvata
Foto: N.N. | Isidora Bjelica u kolumni za "Nezavisne": Što je čovek gluplji, sebe ozbiljnije shvata
N.N.

​Bez svega čovek može, ali kad nas napusti životna radost, bar i nakratko, to je osećaj beznađa koji se ne može ni sa čim porediti. Ako taj gubitak životne radosti ide ruku pod ruku sa spoznajom o sopstvenoj ograničenosti, onda ono što se zove "tamna noć duše" može duže da potraje.

Da li zbog sistema školovanja ili načina na koje funkcioniše društvo, svaki pojedinac iznova i iznova mora sam da udari glavom u zid i da oseti onaj nepopravljiv osećaj da na kraju baš kao i na početku čovek ostaje nem i nemoćan pred sopstvenim otkrićem svojih brutalnih ograničenja  ma koliko radio na sebi, svom znanju i duhovnom napretku.

Bilo da je u pitanju naš perceptivni ili kognitivni aparat  spoznaja o sopstvenom limitu je teška, ali sve što se čini da je mrak u sebi sadrži izvor svetla i obrnuto. Jer ona rečenica Sokratova  sad znam da ništa ne znam  nije samo krajnja konstatacija duše koja se suočila sa sopstvenom ograničenošću  nego, zapravo to je i portal! Ako, biblijski rečeno, sva pošast proterivanja iz raja potiče od drveta saznanja, prirodno je da nam ti plodovi, što ih više i više jedemo, neće vratiti taj isti raj. Ma kako to preterano izgledalo, pogledajmo šta je izvor svih sukoba među ljudima, od onih porodičnih, političkih, socijalnih, verskih, emotivnih do filozofskih? Pa samo uverenje da nam je nešto savršeno jasno, što dovodi do uverenja da smo u pravu i onda svom silinom napadamo one koji to nisu  a opet su sto posto uvereni da jesu  baš kao i mi! Ako malo bolje izanalizirate svaku situaciju, videćete da, što je čovek uvereniji u sopstvena uverenja o dobru, zlu, lepom i ispravnom  to je i, paradoksalno, što je čovek gluplji, on je uveren da je pametniji. U tom smislu Sokratov zaključak o saznanju da ništa ne zna nije samo krajnja tačka zapadne filozofije  ona je istinski portal ljudskog oslobođenja, jer upravo nas uverenje da nešto znamo i razumemo čini, ne samo agresivnim, nego i spremnim da po svaku cenu "ginemo" za tu spoznaju. Jer izuzmemo li psihopate, svi sukobi, svađe i mržnje proizvod su sudara ubeđenosti da nam je jasno sve o ovom svetu i njegovoj istini. Zato je Sokratova rečenica zapravo tajni prolaz iz dualnog lavirinta čovečanstva. Jer čovek koji misli da nešto zna i da je razumeo neće samo permanentno ulaziti u sukobe sa drugima nego i sa sopstvenim srcem! To je onaj trenutak kosmičke zamke kada pobrkamo da je ono u šta verujemo ono što znamo...

U eri informacija, gde se napredak civilizacije poznaje po performansama mobilnog telefona, a ne naših duša  i lični i kolektivni spas je upravo u ovoj Sokratovoj rečenici. To nije samo izlaz iz taštine koja je glavni otrov naše duše, već i iz kaveza dualizma koji nas drži u vekovnom zatvoru, čiji se tamničari samo menjaju.

Komentare na ovu vijest mogu postaviti samo prijavljeni čitaoci.

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije Nezavisnih novina.

Molimo vas da vaša iskustva i zapažanja prilikom korištenja aplikacije za komentarisanje podijelite sa nama.

Pošaljite komentar

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije Nezavisnih novina.

Najčitanije