Jedna od najvećih misterija je postavka same radnje bajke "Trnova Ružica": mladi bračni par, kralj i kraljica, dugo pokušavaju da začnu dete ("ne ide im", tako bi to nazvali danas).
Posle dužeg vremena u porodicu stiže prinova i organizuje se velika svetkovina gde treba biti pozvano trinaest mudrih žena. Već ovde broj trinaest arhetipski predstavlja ženski princip, nasuprot broju dvanaest koji predstavlja muški princip. U bajci, gde zbog nedostatka pribora bude pozvano samo dvanaest mudrih žena, već se dočarava prelazak sa ženskog na muški princip, koji se, uzgred budi rečeno, tek poslednjih godina menja u žensku korist. Prvobitno trinaesta mudra žena uopšte nije bila zla, ali s obzirom na to da je bila nepozvana, odnosno isključena, ona odlučuje da se osveti i baci prokletstvo na novorođenče. Ono će se za svoj petnaesti rođendan ubosti na vreteno i umreće. Iako je poslednja vila ublažila ovu kletvu (princeza će se uspavati stogodišnjim snom), kralj ništa nije prepustio slučaju i odmah naredi da se sva vretena u kraljevstvu uklone i spale...
Svi znamo dalji nastavak bajke i činjenicu da uklanjanjem vretena i stvaranjem lažne sigurnosti nije otklonjeno samo prokletstvo. Zašto je ovo važno razumeti? Zato što je i u samoj ljubavi i braku veoma štetno, a često i opasno, ne obratiti posebnu pažnju na oba aspekta i oba principa (jin i jang) i onog dobrog i onog nepoželjnog, koje nazivamo "lošim".
Kao što kralj ne uviđa svoju odgovornost u tome što je izostavio sa spiska zvanica trinaestu mudru ženu, nego projektuje krivicu na vretena i ona su mu kriva i njih spaljuje, tako i u partnerstvu i samom životu mi nekako uvek preskačemo svoju odgovornost i projektujemo je najčešće na partnera.
Do zabune dolazi i zbog činjenice da su se u srpskom jeziku pojmovi odgovornost i krivica počeli koristiti kao sinonimi. Nije isto biti odgovoran i biti kriv za nešto. U celoj zabuni ne pomaže previše ni hrišćanska religija, koja nas opet uči i ukazuje na fatalan ishod krivice, samim tim kao dobri hrišćani mi je izbegavamo tako što je sa niskom svešću samo zapravo projektujemo na drugoga.
Posle venčanja sve je divno, sjajno i sunčano dok ne naiđe period kada počinjemo da uviđamo partnerove osobine koje nam se ne dopadaju i koje su bile u senci. Nemali broj duhovnih učitelja i filozofa nas podseća da je emotivan odnos zapravo duhovna praksa. Mi moramo da savladamo date lekcije i osvestimo kod sebe i u sebi sve ono što nam se ne dopada, a što projektujemo na našeg partnera.
Ne pomaže ni činjenica da mi ljudi najčešće imamo potpuno različite aršine opažanja sebe i svoje okoline. Ono što se na nama čini kao sitnica na drugome je katastrofa. Za sebe kažemo da volimo da popijemo, a za drugog da je alkoholičar, za sebe kažemo da imamo preku narav, ali komšija je nasilnik, sebe smatramo zavodnicom, ali drugarica je kurva. Čovek je čoveku ogledalo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.