Mi ljudi ne samo da bolujemo od ekstremnog moralnog narcizma pa mislimo da smo baš mi uvek i u svemu u pravu, i da smo baš tako pametni i dobri da verujemo da je naš sud meritoran za sve, nego još mislimo da smo puno superiorniji od životinja i biljaka.
Ovo prvo mi je dosadno i da razglabam jer zapravo koliko moramo biti ograničeni da verujemo da smo jako pametni i moralni da drugima prosuđujemo i delimo lekcije oko etike, roditeljstva, seksa, do politike i religije ali naša antropocentričnost je patološka, mi zaista verujemo kao vrsta da smo najpametniji i najsuperiorniji valjda zato što smo smislili banke, kanalizaciju, struju, ajfon, nuklearnu bombu i sve što ide u paketu te naše civilizacijske tame i svetla sa našeg drva poznanja sa kog grizemo ko ludi te jabuke, a sve smo nesrećniji i nesrećniji...
Ali, evo, uzmimo na prvi pogled nekog od najuspešnijih ljudi na svetu i jednu običnu antilopu. Da, zvuči vam čudno, ali zaista izmerite količinu sreće i nesreće nekoga ko mora da misli o sopstvenoj egzistenciji čak i kad ima milione dolara, da se štiti od kradljivaca, da radi na svom održavanju mladosti, da se zlopati sa emotivnim zapletima i izdajama, anksioznostima i strahovima, da se budi i zaspiva u strahovima sa svojih 70.000 misli koje dnevno proturi kroz mozak od globalnih kriza i pretnji do informacija o ubistvima i teroristima.
Zatim bolesti bližnjih pa i sopstvene sve te misli, iščekivanje, strah od smrti onih koje volimo i, naravno, lične smrti. Pa onda kad završimo sopstvene muke edukacije dolaze deca i sve muke ponovo. I da ne nabrajam, pošto svaki čovek zna svoju muku patnja su pre svega ljudske misli koje nam pojedu skoro četiri petine budnog stanja, a neretko nas proganjaju i u snu. I naspram, eto, naših najuzoritijih primera tajkuna i holivudske dive poput Anđeline Džoli, koji se zlopate sa svim tim problemima, pomislite na blaženi život jedne obične antilope. Uvek u sadašnjem trenutku, bez razmišljanja šta će biti s njom posle smrti, bez frke kako će platiti struju i da li je dragi vara.
Bez ksanaksa i anksioznosti šta će kad ostari i da li će joj deca biti gej, strejt, uspešni, narkomani i koje će škole završiti, kakva će biti snajka... Ako je baš pojuri neka divlja zver, potrčaće i skloniti se, ako je i pojede bar nije provela život strahujući da li će joj duša u raj ili pakao za antilope. Ukratko, ne vidim kako smo mi tako ludi da verujemo da smo superiorniji ne samo od antilopa, delfina, naših kuca i maca koji žive sa mnogo manje stresa i bez iznurujućih misli vezanih za egzistenciju i metafiziku. I baš tako juče razmišljam o tome dok mi na ekranu paralelno promiču razvedena Anđelina i nikad udata antilopa u nekom rezervatu... onda uporedim sebe i svog psa i dođem do istog zaključka do kog je došao i Ekhart Tole da su životinje puno bliže izvoru nego ljudi...
Pa i cveće i biljke, svi su oni u punoj božanskoj harmoniji koju smo sami mi ljudi svojom nadmenošću i željama poremetili... U krajnjoj liniji provedite dan sa petunijama ili orhidejama, sa pticama i svojim ljubimcima i nema šanse da lučite kortizol. Podizanje svesti pre svega znači razbijanje slike o sopstvenoj superiornosti. Ne samo među nama ljudima, nego među svim tim čarobnim bićima koja nas trpe... Primer Anđeline i parnoprstaša iz porodice šupljorožaca je naravno samo nasumičan i može se primeniti na bilo koji par sj**anog homosapiensa i po našem uverenju inferiorne vrste... Jer ma kako nam to teško pada da shvatimo, nekako ispada da baš ono na šta smo ponosni je upravo ono što nas je iz raja isteralo...
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.