Balašević je u vreme singla "Panonski mornar" bio tek darovit momak, ali je tokom godina izrastao u kategoriju za sebe, u pesnika najvišeg ranga. Metaforično rečeno, od sandala i mornarske majice stigao je do bele admiralske uniforme.
Naslov knjige pokazuje taj njegov visoki status, a sama knjiga opisuje njegov profesionalni put, sve njegove plovidbe, sva otiskivanja na more koje je često bilo nemirno, s visokim talasima.
Rekao je ovo za "Nezavisne" novinar, muzički kritičar i pisac Ivan Ivačković, autor biografske knjige "Panonski admiral" o srpskom kantautoru, pjesniku i književniku Đorđu Balaševiću. Dobitnik nagrade "Desimir Tošić" za knjigu "Kako smo propevali" o muzici bivše Jugoslavije, "Panonskog admirala" je pisao skoro tri godine. U ovoj biografiji Ivačković je analizirao Balaševićevu diskografiju i umjetničku karijeru, od kraja sedamdesetih godina 20. vijeka do 2021. godine, kada je preminuo od posljedica virusa korona. Godinu i po dana, koliko je prošlo od smrti velikog umjetnika, njegovom biografu nije bilo dovoljno da se pomiri s tim da ga više nema.
NN: Nekoliko puta ste govorili o tome koliko Vas je njegova smrt pogodila. Osjećate li i dalje nedostatak?
IVAČKOVIĆ: Uopšte ne mogu da shvatim da je otišao. Nisam siguran da ću ikada prihvatiti to da ga nema. S druge strane, okolnosti su udesile tako da on u mom životu bude prisutan isto koliko i ranije. Zapravo, još je prisutniji. Gotovo tri godine sam pisao knjigu o njemu, po ceo dan sam slušao njegove pesme i razmišljao o njima, prisećao sam se svojih susreta i razgovora s njim. Obnavljao sam mnoge lične uspomene koje su neodvojive od njegovih stihova. A od kada je izašao "Panonski admiral", često govorim o njemu. Mislim na njega još više. Stalno je tu i istovremeno mi strašno nedostaje.
NN: Kako ste došli na ideju da pišete knjigu o Balaševiću?
IVAČKOVIĆ: Ta ideja je veoma stara, potiče još iz devedesetih godina. Preciznije, iz onih dana u kojima je Balašević objavio album "Jedan od onih života". Taj album bio je kruna njegove dotadašnje, a možda i kompletne karijere. Napisao sam tekst o tom albumu za beogradsku "Politiku" i tada sam prvi put pomislio da bi o Balaševićevim albumima vredelo napisati knjigu. Nastavio sam da pišem, ponešto od toga sam objavljivao, ali veći deo sam ostavljao u kompjuteru i spremao za ono što će na kraju postati "Panonski admiral". Čekao sam da ideja dovoljno sazri, da ja dovoljno sazrim kao autor i da osetim navalu želje da tekstove o Balaševićevim pločama uobličim u celinu. To se dogodilo u jesen 2019. godine, tada sam počeo intenzivno da pišem knjigu. Trebalo mi je, eto, gotovo tri godine da je završim.
NN: Koliko je težak bio taj rad, gdje ste imali najveće prepreke?
IVAČKOVIĆ: Bilo je jako teško i bilo je mnogo prepreka, ali ništa od tih prepreka ne pominjem. Jer, izgubili smo Đorđa Balaševića i bilo bi neukusno da posle takve tragedije pričam o nekakvim svojim teškoćama. Radije govorim o ljubavi s kojom je knjiga pisana. Doduše, mislim da je u redu ako pomenem neke zanatske peripetije. Trebalo je naći jezik i stil za knjigu koja hoće da kaže nešto suvislo o Balaševićevom radu i koja je istovremeno puna emocija. Trebalo je naći jezik koji je u isti mah doteran i disciplinovan. Ponegde je u svega nekoliko reči ili rečenica trebalo sažeti velike teme o kojima govore neke od najboljih Balaševićevih pesama. Trebalo je u tome izbeći i plitkost i pretencioznost. Onda, trebalo je naći ravnotežu između kritičarskih i biografskih delova teksta. Pa je trebalo da pokažem sopstvena osećanja na način koji ne dovodi u pitanje kritičarsko dostojanstvo. I tako dalje... Ponekad dozvolim sebi da pomenem i jedan ljudski momenat, ali uglavnom unutar priče o sudbini knjige. Kada je Đole otišao, prekinuo sam pisanje, mislio sam da neću ni završiti knjigu. I nije moja zasluga to što je "Panonski admiral" ipak završen. Nekoliko Đoletovih i mojih zajedničkih prijatelja zaslužno je što se to dogodilo. Oni su me nagovorili da ne odustanem. Mnogo podsticaja i ohrabrenja dobio sam od Biljane Bilje Krstić, koja je sa Đoletom pevala u "Ranom mrazu", od Aleksandra Cakija Kravića, dugogodišnjeg Đoletovog basiste i prijatelja, od Vuka Žugića, koji je organizovao sve Đoletove koncerte u Sava centru, od Bogice Mijatovića, novinara i najboljeg znalca Balaševićeve karijere, i tako dalje. Ključnu pomoć u samom pisanju imao sam od Dušana Vesića, mog prijatelja i autora sjajnih knjiga o "Bijelom dugmetu" i Margiti Stefanović.
NN: Šta najbolje reprezentuje Đorđa Balaševića, jesu li to muzika i stihovi koje je stvorio, antiratni angažman i poruke mira ili ljubav prema supruzi Oliveri i porodici?
IVAČKOVIĆ: Sigurno je da su to prve asocijacije koje idu uz njega. Njegova porodica, po prirodi stvari, ima posebna sećanja i privatne trenutke koji su im obeležili život, a nama ostalima Balašević je obeležio život svojim pesmama. Nama je on važan zbog svoje umetnosti i zbog svog zalaganja protiv rata, primitivizma, ljudske gluposti. To su stvari kojima je zadužio celo društvo i zbog kojih nekoliko generacija pred njegovim imenom skida kapu. Kao pesnik, Balašević je bio klasa i po. Njegovi stihovi su slavljenje ljubavi, slike ljudskih naravi, putovanja kroz duše i doba, kritika društva i brižno negovanje jezika. Njegov dar za melodiju takođe je bio izuzetan. Na taj dar nije bilo obraćano dovoljno pažnje, pošto su gabariti Balaševićevog pesništva tako veliki da su zasenili sve ostalo. Ali istina glasi da ni u svetu nema mnogo ljudi s takvim darom za melodiju kakav je on imao. Najzad, Balašević nije bio samo pesnička i muzička, nego i politička činjenica. Suprotstavljao se ratu i provincijalizaciji Balkana, šovinističkoj histeriji i propagandi. Ustao je protiv gluposti sile i sile gluposti. Izazivao je vlast i moćnike, rugao im se u pesmama, kudio ih u intervjuima. Bilo je to opasno kockanje čiji ishod niko nije mogao da predvidi. Mislim da nećemo preterati ako kažemo da se Balaševiću tokom devedesetih moglo desiti da bude uklonjen ne samo iz javnog života, nego iz života uopšte.
NN: Banjaluka, u koju Balašević godinama nije dolazio, ispratila ga je s jakom emocijom, dok se za Beograd, gdje je bio često prisutan, to baš i ne može reći. Kako to komentarišete?
IVAČKOVIĆ: Onaj Beograd u kojem je Balašević držao trijumfalne koncerte u Sava centru i ovaj Beograd danas nije isti grad. Beograd se jako promenio. Ali hoću odmah da kažem kako nisam od onih koji misle da je ranije sve bilo bolje. Svako ima pravo da misli šta hoće i kako hoće, pa može i da misli kako je u nekadašnjem Beogradu sve bilo bolje, međutim mene bi bilo sramota da mislim kako je, na primer, Beograd bez spomenika Borislavu Pekiću bio bolji od Beograda koji, eto, sad ima taj spomenik. Dakle, neće biti da je sada baš sve gore. Ali je činjenica da je Beograd devedesetih, uprkos svim mukama ili možda baš zbog njih, bio borben grad, grad pokreta i nade. Danas je to grad koji se teško pokreće zbog bilo čega, pa se pokazao tromim, pospanim i kad je otišao Balašević. Reakcija Beograda neprijatno je kasnila u odnosu na neke druge gradove i bila je znatno skromnija nego što bismo voleli.
NN: Znate li kakvo je mišljenje Balašević imao o Banjaluci?
IVAČKOVIĆ: Nema sumnje da je on jako voleo Banjaluku. Uostalom, Banjaluka je grad-junak njegove pesme "Nevernik". Utoliko ga je više tištila srdžba koja je stigla iz Banjaluke posle dva koncerta koja je u februaru 1998. godine održao u Sarajevu. Poručeno mu je da je trebalo prvo da dođe u Banjaluku. Pošto i ja veoma volim Banjaluku, nadam se da je vreme raznih srdžbi prošlo i da neće i na moj račun biti zamerki ako kažem kako Balašević ipak nije pogrešio kada je pevao u Sarajevu. Jer, Sarajevo je postalo planetarni simbol ratnih patnji, i to nažalost s dobrim razlozima. Svaka patnja je strašna, ali sudbina Sarajeva bila je zaista posebno užasna. I neka niko ni ne pokušava da mi prebaci kako je ovo salonski odgovor i kako ja ne znam šta je patnja. Kada je NATO bombardovao Srbiju, bio sam u Pančevu, gradu koji je stradao tako teško da ćemo se s posledicama suočavati još decenijama. O tome se ne zna mnogo, ali NATO je tamo napravio pakao.
NN: Kada pominjete Pančevo, koliko je Vojvodina, gdje se Balašević rodio i proveo život, odredila njegov muzički opus i tonove koji će ga pratiti u karijeri?
IVAČKOVIĆ: Vojvodina je, naravno, u ogromnoj meri odredila Balaševića, i u ljudskom i u umetničkom smislu. Napajala ga je inspiracijom, a on je umeo da joj se oduži. Opisao ju je s mnogo ljubavi i s jedinstvenom veštinom. Čak i neko ko nikada nije kročio u Vojvodinu može je u Balaševićevim pesmama upoznati kao da njome šparta uzduž i popreko. Može upoznati njene boje i mirise, njenu dobrotu i depresiju. Znate, ravnica ume da poravna i mnogo toga u ljudima, pa nekad poravna preko mere. U Balaševićevim pesmama postoje debele naslage melanholije, a melanholija je jedna od važnih crta panonskog karaktera. U svakom slučaju, dok je postojala Jugoslavija, Balašević je činio da gotovo svaki njen kutak bude dobro upoznat s vojvođanskim duhom.
NN: Možemo li da očekujemo promociju knjige "Panonski admiral" u Banjaluci ili nekom drugom gradu u Bosni i Hercegovini?
IVAČKOVIĆ: Nadam se da će biti tako. Ja bih voleo da dođem. Iz Banjaluke zaista imam jako lepe uspomene, vreme je da zajedno napravimo neke nove.
Piše knjigu o "Rolling Stonesima"
NN: Nedavno ste najavili da želite da napišete još jednu knjigu o "Rolling Stonesima". Po čemu će se ona razlikovati od prethodne, koja je bila promovisana i u Banjaluci?
IVAČKOVIĆ: Knjiga o "Stonesima" "Umetnost pobune" imala je sjajnu promociju u Banjaluci, zahvaljujući mom dragom prijatelju Nebojši Ristiću. Nova knjiga pre svega bi se razlikovala u strukturi. "Umetnost pobune" ima kolažnu strukturu i nije klasična biografija. Želeo bih da napišem jednu klasičnu biografiju "Rolling Stonesa". Naravno, i jezik te nove knjige bio bi drugačiji. Promenio sam se, uostalom, i ja kao autor. Nabolje, nadam se. U stvari, mnogo toga bi u toj novoj knjizi bilo različito. Ali ljubav s kojom već decenijama pišem o "Stonesima" sigurno bi ostala ista.
Pomaže Stefanu Milenkoviću na autobiografiji
NN: Da li u budućnosti imate u planu pisanje još nekih knjiga osim one o "Rolling Stonesima"?
IVAČKOVIĆ: Moja je nevolja što uvek imam više planova nego što mogu da uradim. Mislim da je realno da završim knjigu o "Bijelom dugmetu", s tim rukopisom sam lepo odmakao. Voleo bih da posle toga napišem još nekoliko knjiga. Ali najpre, evo, imam privilegiju da budem uz Stefana Milenkovića dok on piše autobiografiju. Malo mu pomažem, nadam se da će se ta pomoć pokazati korisnom.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.
