Ivan Lalović, pjesnik iz Beograda, najnoviji je laureat nagrade "Pečat varoši sremskokarlovačke", koja će mu u najstarijoj srpskoj gimnaziji u Sremskim Karlovcima biti uručena u martu tekuće godine na "Prolećnim Brankovim danima". Lalović je nagrađen za knjigu izabranih pjesama "Slovenska figura", a uz ovu nagrađena je i knjiga izabranih pjesama Boška Suvajdžića. Istu nagradu za nove knjige poezije biće uručene pjesnicima Jasni Milenović i Saši Nišaviću.
Zašto se nakon dvanaest poetskih knjiga odlučio na izbor iz poezije, gdje su duša i poezija u vremenu rijaliti programa i čemu se članovi Udruženja književnika Srbije nadaju pod novim rukovodstvom, povodom prestižne nagrade sa amblemom Sremskih Karlovaca i Branka Radičevića, Ivan Lalović je govorio za "Nezavisne".
NN: Šta za Vas predstavlja "Pečat varoši sremskokarlovačke"?
LALOVIĆ: "Pečat varoši sremskokarlovačke" jeste nagrada ustanovljena davne 1967. godine. Dodeljuje se za najostvarenija pesnička dela u protekloj izdavačkoj godini. Prvi dobitnici su, između ostalih, Rajko Petrov Nogo i Radomir Mićunović. Dva pesnička vuka još stvaraju, još ih čitamo, recituju ih i najmlađe generacije zaljubljenika u poslove poezije. Verujem da im je nagrada "Pečat varoši sremskokarlovačke" dala onaj polet stražilovskog vetra, lirskog i moćnog, u pesnička krila, a ta krila ne popuštaju do danas. Stražilovskog zanosa nisu bili "pošteđeni" ni Grujičić, Bećković, Sladoje, Ranko Jovović... prepoznao ih je Branko (Radičević), siguran sam u to, i preporučio za nagradu tamo gde treba. Podsetio bih i na dobitnike, vrle pesnike, sa vaše strane sveta: Stevana Tontića, Ranka Preradovića, Predraga Bjeloševića, Branka Brđanina Bajovića, Bora Kapetanovića, Mirka Vukovića, Draganu Kragulj i niz drugih "prekodrinskih pesnika" koji su prepoznati po svom autentičnom življenju u poeziji, na čije je stihove, takođe, stavljen dragoceni pečat. I to je ta klima, taj osmeh u životodajnom kolu Brankovom, koje se raduje, čistog srca i duše, bez zavisti i bilo kakve zakulisne tame. U tom ambijentu sam dobio ovu, jednu od najprestižnijih, pesničkih nagrada u Srbiji i, kako se to sad kaže, regionu, a za moja krila i te kako potrebnu, zbog dvoumljenja i raznih samopreispitivanja vrednosti vlastitog pesničkog domašaja.
NN: Nagrađeni ste za knjigu izabranih pjesama "Slovenska figura", koja je uz jednu novu pjesmu izbor iz Vaših dvanaest knjiga poezije. Koliko je zrelosti potrebno da se jedan pjesnik odluči na izbor iz sopstvene poezije?
LALOVIĆ: "Slovenska figura" je knjiga izabranih pesama od prve "Skrovište" (1997) do "Na škrge" (2017), dakle presek mog dvadesetogodišnjeg rada pesničkog. Smatrao sam da je došlo vreme da napravim jedan presek, da u tom preseku predočim ključna mesta moje poetike, uputim na ono na šta su ukazivali tumači moje poezije: Đorđe Ocić, Nenad Grujičić, Jovan Pejčić, Emsura Hamzić, Srba Ignjatović, Milutin Lujo Danojlić, Radomir Mićunović, Čedomir Ljubičić i drugi. Dakle, valjalo je da pesnik učini jednu retrospektivu, da vidi gde je, da vidi, konačno, šta je. Novom pesmom u "Slovenskoj figuri" činim jedan iskorak i već sledeća knjiga će pokazati da je pesnik krenuo novim stazama pesničkog izraza i motiva. Sve sam svežiji i mlađi, što bi rekao jedan pesnik.
NN: Naslov jedne Vaše knjige glasi "Dušina ratišta". Gdje i s kim duša ratuje danas?
LALOVIĆ: "Dušina ratišta" je knjiga nastala iz potrebe da se neodložno odgovori na nasrtaje ludila, bunila i nepravdi našeg veka, veka u mnogome odljuđenog i obezboženog. Pevao sam i o "prijateljima" koji nam prosipajući bombe otrovaše i nebo i zemlju, i ukus i miris, i vertikalu i horizontalu, tako da dementni ulazimo, žurno, u svojevrsnu duhovnu "Zadrugu", gde se ne zna ko koga spopada, i ko kome šta duguje. Kao nikada do tada, propevala je u toj knjizi i bol mog predačkog Gornjeg Polja, iskonska bol čovečanstva, pa tako i bol mojih Lalovića, i živih i onih otišlih, sahranjenih pod jednom pločom u Miločanima kod Nikšića. Sve fino posredovano, katkad direktno, bistro kao reka Sušica koja protiče kroz Luku Lalovića - tu polaznu tačku i snagu mog pevanja. Te pesme su moderne, originalne, ovovremene, a zagrlile tiho tradiciju i pesmu ptica iz tih gora. Ratišta su, eto, na sve strane, a na nama je da se odbranimo kako znamo i umemo i to dušom i u ime duše.
NN: Ako je duša preživjela do danas, zaključujemo, preživjela je i poezija?
LALOVIĆ: Poezija je nasušna potreba... svuda je ima, svuda. Išao sam krajem prošle godine sa grupom pesnika u najčuvaniji zatvor u Srbiji, koji se nalazi u Padinskoj Skeli, i imali književno popodne za najokorelije kriminalce, osuđene na 20, 30 i 40 godina zatvora. Svaki stih su ispratili, aplauzom i uzdasima ispratili svaki damar iz naših strofa. Došao je red i na njihovu literarnu sekciju. Mogla se čuti odlična poezija, interpretirana na njihov, neponovljiv način. "Stražilovac" iz "Brankovog kola", bard srpskog pesništva, Nenad Grujičić oglašava se i ovim stihovima: "...ima stvari/ i pojava/ o kojima niko/ nikad ne pjeva/ a one su takođe pjesme/ jer same sebe pjevaju/ ne čekajući mene/ i meni slične./" Moja voljena žena, na primer, reče mi da se ne bih nikada oženio da nisam jedan pravi stih izustio u pravo vreme i na pravom mestu. Goran Labudović Šarlo je u pogovoru mojih "Slovenskih figura" opisao situaciju u autobusu koji je jezdio Vojvodinom u kome je lepa devojka recitovala u telefon stihove jednog pesnika naše generacije. Poezija je tu, pesnici su tu, oni što vole pesme su i te kako tu, i mislim da ko želi, ko oseća, poeziju i pronalazi. I samo nek se poezija piše, nije na odmet. Reče jednom Matija Bećković za jednog ne tako talentovanog pesnika: "Bolje da piše nego da krade."
NN: Član ste Udruženja književnika Srbije. Kakva su Vaša očekivanja od novog predsjednika Milovana Vitezovića?
LALOVIĆ: Na nedavno održanoj sjednici Skupštine Udruženja književnika Srbije bio sam u izbornoj komisiji i brojao glasove iz glasačke kutije. Iz prve ruke vam prenosim da nije bilo člana UKS koji nije glasao za Milovana Vitezovića. Na stranu veliko književno delo njegovo, sada. Članovi UKS su prepoznali u njemu onaj autoritet koji predsednik Udruženja mora da ima, a da bi rešavao i pomogao da se reše problemi statusa književnika, statusa knjige, umetnosti, kulture uopšte. I nema sumnje da će predsednik Vitezović u rukovođenju UKS uložiti sve svoje lične kapacitete i tako opravdati poverenje književnog bratstva. Ne zaboravimo da UKS ima i svoju upravu, izvršno telo, izabrani su dobri ljudi, sa energijom. Nova funkcija zamenika predsednika UKS poverena je velikom pregaocu, smelom operativcu u tim poslovima, pesniku Milošu Jankoviću. Optimista sam i mislim da će se sada rešiti i mnogi materijalni problemi UKS.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.