Poezija je magma, lava, otvoren električni vod. Poezija je bog. Ja bih mogao da se kladim na čoveka koji kaže da će školovati sina da postane predsednik SAD, ali se na njega ne bih kladio ako kaže da će biti veliki pesnik, riječi su Milana Nenadića, pjesničkog barda porijeklom iz Grkovaca, kod Bosanskog Grahova, i sa adresom u Zrenjaninu.
Nenadić je u srpskoj poeziji, između ostalog, poznat i prepoznatljiv jer se najuvjerljivije i najvjerodostojnije bavio likom i djelom svog zemljaka Gavrila Principa, a dokaz za tako nešto jeste prije svega njegov sonetni vijenac "Venac za Gavrila", pa potom i pjesme "Atentator je u pravu", "Iz Principovih stopa", "Pesma ćelija" i mnoge druge.
Danas kada se navršava tačno jedan vijek od kako je Gavrilo Princip od posljedica mučenja austrougarske vlasti skončao u Terezinu, o Principu u istoriji i Principu u poeziji, njegovim idealima, ali i idealima lirike u različitim vremenima Milan Nenadić pričao je za "Nezavisne".
NN: Sto godina je od smrti Gavrila Principa. Gdje je njegovo mjesto danas u istoriji, a gdje u poeziji?
NENADIĆ: Pošto sam rođen u tom kraju, ja sam se uvek zanosio mišlju i idejom da je atentat na Franca Ferdinanda uradila grupa mladih ljudi, grupa osveštenih nacionalista koji nisu imali nikakve druge želje nego da zaginu za ideju koju im je pre svih kroz uši provukao Petar Kočić. Dakle za istinu, slobodu i otadžbinu. To su bile te tri boje na njihovoj zastavi. Onda su se oni, živeći u jednom sistemu Austrougarske monarhije koja je bila na izdisaju i zbog toga sve nezajažljivija, vodili mišlju da zmiju takve vrste treba tući u glavu. Tako da je ta slobodarska ideja koja se začela u Kočićevoj glavi, a bila u uskoj vezi sa onim o čemu se mislilo u takozvanom srpskom pijemontu koji se zvao Srbija, izrodila akcija kakva je bila i atentat na Ferdinanda.
Nažalost, Gavrilo nije dočekao kraj Austrougarske, nego je skapao u Trezinu i da nije bilo jednog češkog čuvara danas ne bismo ni znali gde mu je grob. Njegove kosti, prenesene u sarajevsku kapelu, kasnije su tokom vremena doživljavale takvu devastaciju da je to sramno. Stvar je u tome što je taj prošli vek zahvaljujući mladobosancima bio, kao što kaže jedan ruski pesnik, vek vukodav, pa jedan drugi ruski revolucionar dodao da se taj vek na njega popišao. E, bogami, na nas Srbe nije se samo popišao, nego nas je dobro urnisao.
NN: Da li je ova sloboda koju danas imamo ona za koju su se zalagali mladobosanci i Gavrilo Princip?
NENADIĆ: Sloboda je uvek ona kategorija koja zavisi lično od čoveka. Čovek ima slobode onoliko koliko sam može da uzme i da izbori. Iznad mog sela, iznad Grkovaca, postoji jedno brdo Ražnjeva glavica, na kojem su se vijorile zastave tri carevine, Austrougarske, Turske i Francuske. Sa Ražnjeve glavice kad zatrube trube tri stražara i tri carevine, Srbi su prelazili iz Austrougarske u Tursku, iz Turske u Kninsku Krajinu i Dalmaciju i tako preko hajduka i uskoka do slobode. Nažalost, opet će se na oltar nezajažljivosti tražiti da prinosimo svoje glave, i od toga, pravo da ti kažem, strahujem stalno. Ljudski se bojati, a ja znam šta to znači. Zemlja se u tom mom kraju, a za to je primer i Drugi svetski rat i ovaj poslednji, nikada nije zasitila i tu više ne zna šta da kaže čovek.
NN: Koliko je ta zemlja koja se nije zasitila i koja je dala Gavrila Principa uticala na Vaš poetski put?
NENADIĆ: Moj poetski put počeo je upravo tu kraj ognjišta, gde sam kao dete sedio sa starcima koji su me voleli i dali mi nekakvu pesmaricu, zbirku narodnih pesama da im čitam. Za divno čudo tamo se bila našla i pesma jednog Hercegovca koji je opevao Sarajevski atentat i onda čitajući, kad god dođem do mesta gde se pominju Gavrilo, Čubrinović, Čabrilović, starcima škripe zubi, a babama vrcaju suze kao lešnici. Onda sam ja posle otišao u škole i dalje čitao, samo je to nama sve zajedno primicano u gvozdenim rukavicama.
NN: Za Vas kažu da u pjesmu ulažete živu glavu...
NENADIĆ: Čitajući sam dolazio do čudnih saznanja i to se nekad uspešno, nekad manje uspešno, nekad bezuspešno otkidalo na papir. Znam samo da me je jednom doktor Leovac zaustavio na stepeništu Filozofskog u Sarajevu i kazao mi: "Mladiću, gledao sam vaš karton u biblioteci, vi čitate neke stvari koje nemaju veze sa studijama koje ste upisali." Odgovorio sam: "Znate, druže profesore", tada se tako oslovljavalo, "ja sam došao malo da poradim na stilu, a inače znam da vi ovde ne školujete pesnike i pisce, nego profesore književnosti, ali ja vam nikada neću nositi dnevnik." Tako je na kraju i bilo. Kasnije kada je profesor dolazio u Novi Sad i Beograd, uvek smo se toga rado sećali i smejali se.
NN: Dakle, mišljenja ste da čitanje utiče na stil, a da se zapravo pjesnik rađa?
NENADIĆ: Ja i dalje mislim da se pesnik rađa. Neko je od ovih intelektualaca govoreći o Ivi Andriću rekao "i nema ga dok ga Bosna ne rodi" iako je Andrić kasnije u razgovoru sa Ćosićem vraćajući se iz Sarajeva u Beograd spomenuo da se u Bosni ostvaruje projekat Benjamina Kalaja poželevši da njegova noga tamo više nikad ne kroči. Na taj projekat računaju svi koju su Bosnu držali i drže pod šapom, da je neophodno tri tasa na jednoj vagi držati tako da se gledaju kljunom u kljun.
NN: Ipak u Andrićevo i Ćosićevo vrijeme se živjelo od književnosti, što danas nije slučaj?
NENADIĆ: E, pa nekada je bilo takvo vrijeme da je tabak proze plaćan koliko i mesečna plata jednog dobrog hiruga na VMA. Tako su pisci pisali obimne romane, recimo Davičova "Pesma", Ćopićev "Prolom". Te knjige donosile su strašno mnogo, jer je trebalo pobednicima u ratu da časte inteligenciju kako bi joj držala stranu.
NN: Samo zbog toga su ti romani bili obimni?
NENADIĆ: Nije samo zbog toga. Bilo je i onih pisaca kao što su Slavko Vukosavljević koji je pisao "Kadinjaču" i koji je izgarao za ideju komunizma i jednakosti.
NN: Kakvo je Vaše sjećanje na neke zemljake iz tog vremena sa kojima ste drugovali u Sarajevu i Beogradu kao što su Nikola Koljević, Đuro Damjanović...?
NENADIĆ: Nikola Koljević je po meni bio sjajan čovek. Đuro Damjanović je neponovljivo jedno pero sa tih strana posle Kočića. Njegove priče su neverovatne, cela zbirka "Magla u rukama". Njegova prva zbirka poezije "Uspomene iz pakla" objavljena je u Sarajevu godinu dana pre moje prve knjige. On je sjajno video neke stvari koje će se desiti i u Sarajevu i tu nije trebalo biti naročit prorok, poeta vates. Ne, dovoljno je bilo videti situaciju i biti prorok uz jednu jedinu rečenicu "biće gore". E sad, ako se ne sviđaš vlastima, ode u božju mater.
NN: Zašto vlast više ne obraća pažnju na pjesnike, ne plaća ih, ne cenzuriše?
NENADIĆ: Neke slobode su osvojene i oduzeti ih sad bi bilo smešno. Sa druge strane, došlo je vreme koje je opasno za čoveka koji išta zna, zato što ne trijumfuje intelekt po principu Hegelove estetike i tog shvatanja, nego je u pitanju trijumf tehničke inteligencije. Dovoljno je znati tri cifre i par tačaka i možeš da dobaciš do na sam kraj vasione ako ga ima.
NN: Iako su odavno pokušali da sahrane vezani stih, i dalje pišete istim?
NENADIĆ: Smatram da je ipak umetnost u izvesnom smislu i forma. Jako je bitno da pesnik ume zadovoljiti formu, na primer, soneta, da elemente svog bića sabije u nešto što ja zovem bogomdani kalup. Ko to ne zna, taj ne zna šta su muke sa rečima. Meni se događalo da stojim nad papirom po četiri sata u gluvo doba noći i tačno tamo na mestu gde neće prava reč ja imam osećaj da bih mogao progoreti papir. Onda zaspim i sanjam to mesto i tu reč, zatrčam se do toaleta, stisnem noge da se ne upišam jer ako odem i povučem vodu ta će reč da nestane. Takve stvari se događaju. Ko se tim nije bavio, teško mu je objasniti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.