Književnost

Pratite nas na Google news

Rastko Lončar o novoj knjizi: Poezija oplemenjuje pedagoški rad

Rastko Lončar o novoj knjizi: Poezija oplemenjuje pedagoški rad
Foto: NOFEK | Rastko Lončar o novoj knjizi: Poezija oplemenjuje pedagoški rad
Milan Rakulj

Rastko Lončar mladi je pjesnik iz Novog Sada čija je druga knjiga pjesama "Sumovrat" ove godine ugledala svjetlo dana u izdanju "Brankovog kola".

Za prvu knjigu "Nervi od volframa", objavljenu prije tri godine kod istog izdavača, dobio je nagrade "Stražilovo" i "Matićev šal". Drugom knjigom, kako je zapisao recenzent Nenad Grujičić, dokazao je da prva nije slučajno bila hvaljena i nagrađivana, čista i jaka, drugačija.

"Ova je još bolja i moćnija, životnija i bolnija, sa kultivisanijim oblikom zanata i svesti o poeziji i stvaralačkom činu", zapisaće Grujičić o knjizi čiji autor, između ostalog, radi kao profesor srpskog jezika i književnosti u novosadskoj gimnaziji "Jovan Jovanović Zmaj", uređuje portal "Poenta" i časopise "Noema" i "Srp".

O svojoj drugoj knjizi, ali i o novoosnovanoj izdavačkoj kući "Bitije", za čije postojanje je glavni i odgovorni "krivac", te skoro završenom Novosadskom festivalu knjige (NOFEK), u čijoj organizaciji je bio, uredničkom poslu i profesorskom pozivu, govorio je Lončar u intervjuu za "Nezavisne novine".

NN: Interesantan je naslov Vaše druge knjige pjesama "Sumovrat". Šta predstavlja ova, kako je naziva recenzent, vratolomna Lončareva kovanica?

LONČAR: Naslov je, na izvestan način, nastavak, nadovezivanje na poslednju pesmu u "Nervima od volframa", naslovljenu "Boezija", gde stoji: "Nisam ja sišao s uma/ja sam s njega pao u ambise". Sa druge strane, neminovno se nadovezuje i na onaj najstrašniji Davičov distih: "Neka tvoje bude sve/daj meni sunovrate", a od istog autora prevashodno i potiče želja za traganjem za novim rečima, lomljenje sintakse, idioma i stvaranje novih kovaničkih modela. Ako bih govorio o naslovu, on je pre svega možda i implicitan autopoetički iskaz, tj. predstavljanje potrebe za pisanjem kao jednog stvarnosti i celokupnom dosadašnjem životnom iskustvu antitetičkog pokušaja, kako bi mogao da se završi još jedan životni ciklus i nastavi se dalje. Podvlačenje crte, recimo. (Ironično ili ne, tek, pola godine nakon objavljivanja knjige, cele od introvertnosti i zagledanosti u sebe i reflekse sebe u drugima, nalazim da se "sunovrat" na starogrčkom, prema Zamarovskom, kaže "Narcis".)

NN: Koji je Vaš recept za neologizme i kada možemo smatrati da je neologizam uspio?

LONČAR: Tvorbenih modela ima odista bezbroj. Počnimo samo od onog običnog – korištenja reči suprotne već ustaljenoj. Mi, tako, imamo upotrebu "nedoumice", ali "doumicu" uopšte ne poznajemo, ili bar ne koristimo. U tom smislu, nova je reč uspela kada ima prizvuk maternjeg jezika, kao prvo, a potom i kada joj se da značenje, kada se ostvari. I reč "omladina" je nastala kao igra koju je Laza Kostić napravio da pronađe termin suprotan "ostarini", koja je u međuvremenu nestala iz upotrebe. Potom, tu su i osavremenjivanja, kada Tokinov "vasionski samovar", u skladu sa razvojem tehnologije, može da postane "kosmičko kuvalo". Treći meni naročito zabavan model jeste usvajanje "dečje" gramatike - "jestemo", primera radi, umesto "budemo". I ako nasmeju, i tada slutim da su uspele.

NN: U četiri pjesme u novoj knjizi pjevate o Baš-Čeliku. Šta danas ne znamo o ovom junaku o kojem kažete "ljubav topi kam i leđe,/a kamoli Baš-Čelika"?

LONČAR: Baš-Čelik je, smatram, sada već simbol u koji je moguće unositi nove konotacije, što sam i ja činio, predstavljajući ga kao id, suprotstavljen egu koji jesam, i superegu koji je onaj ja koji postoji u simbiozi sa ženskim principom u svetu, odnosno, sa onim drugim koje osvetljava ono (naj)bolje u čoveku. Danas ne znamo, i nećemo znati - ako je glavni junak morao da ga ubije na kraju, kako je Baš-Čelik uopšte i završio savladan i okovan u buretu? I zašto isprva nije ubijen? Zašto mu voda daje snagu, a ne vino, što bi možda bilo očekivano? Da li je, ukoliko ga posmatramo kao alegoriju, on večno prisutan u nama, okovan, i čeka da ga probudimo i pustimo na slobodu? Da li ga nakon toga puštamo da nas odvede, ili ga ubijamo u sebi? I koje su posledice oba? Beskonačno zanimljiva figura za ispitivanje, u našem pesništvu nedovoljno razvijana.

NN: Pored pjesništva, bavite se naučnim i pedagoškim radom. Da li nauka i pedagogija pomažu ili odmažu pjesniku kada, recimo, u vinu traži "kurje oko kakve drusle gazačice grožđa"?

LONČAR: Radije bih rekao da bavljenje poezijom pomaže profesoru i istraživaču, nego što bi prosvetni i naučni rad mogli da oplemene jedno pisanje. Ne u tolikoj meri, u svakom slučaju, i ne direktno. Naravski, imperativi koje sa sobom nose pozivi nastavnika i književnog istoričara - koji se u našoj književnosti u svega nekoliko svetlih primera javljaju u praktično božanskoj simbiotičnosti - utiču na oblikovanje onih strana ličnosti kojih će se dotaći pisanje. Na taj način, može se reći da imaju uticaja, ali daleko od one presudnosti koju može imati "insajdersko" poznavanje samih procesa nastanka poetskog na onoga koji književnost istražuje i predstavlja.

NN: Iza nas je četvrti NOFEK. Iz ugla jednog od organizatora, kakvi su utisci?

LONČAR: Bili smo suočeni sa činjenicom da ćemo festival po sastavu učesnika možda i jedan od najjačih književnih festivala ove godine u Srbiji, svu skromnost na stranu – biti prinuđeni da prenosimo online, bez prisustva publike. Tri dana nakon završetka festivala, mislim da smo svi u svojevrsnom međuprostoru - iznureni od samog procesa organizacije, ali i u celosti bića ispunjeni magijom i energijom koju su autori preneli svojim prisustvom. Imao sam priliku da razgovaram u, danas retkoj, opuštenosti sa sjajnom mladom pesnikinjom Milicom Špadijer, upoznam ni sa čim uporediv stvaralački mir koji poseduje Spasoje Joksimović, da sa Milošem Švonjom pričam na najrazličitije teme o kojima mnogo ima da kaže pesnik u potpunosti poistovećen sa svojim delom. Osim toga, svojim su prisustvom članovi grupe P-70 - Vladimir Kecmanović, Slobodan Vladušić i Marko Krstić - te nešto mlađi prozni pisac Milan Ružić, prisustvom svog duha izneli krajnje upečatljive stavove o modernoj književnosti i savremenom društvu. A badem u karameli u višnji na vrhu torte su - za mene lično - bili razgovori o muzici sa Muharemom Bazduljem i dužnostima umetnika i nužnosti dijaloga u savremenom društvu sa Vidom Ognjenović. Da imamo nešto više prilike da se odmorimo, mislim da bismo, ovako opčinjeni idejom NOFEK-a, organizovali i po tri festivala godišnje.

NN: Osnovali ste izdavačku kuću "Bitije". Dvije knjige već su tu. Kakvi su ciljevi i planovi?

LONČAR: Za početak smo objavili druge po redu pesničke knjige Dušana Zaharijevića - "(Ne)dohod", u okviru edicije "Ukrštaji", u koju polažem nadu da će imati isti značaj kao i danas edicija "Albatros" - i Nikole Iskića - "Tobom ovenčani (sve)mir". Radi se o poeziji koju se usuđujem da nazovem trodimenzionalnom – sa horizontalom jezičkog i životnog bogatstva, vertikalom naročitog tipa manifestovanja ljudskog duha u jeziku i dijagonalom pristupačnosti široj čitalačkoj publici. Čekaju nas promocije u Šapcu, Novom Sadu, Beogradu, a potom i širenje prisustva na tržištu. Želja nam je da se bavimo izdavaštvom delima lepe književnosti, ali i objavljivanjem naučnih radova za koje verujemo da mogu da postanu dokumenti o našem vremenu u sutrima koja dolaze i koja donose relevantna naučna i teorijska otkrića.

NN: Kakva je budućnost književne periodike i koje aktuelne književne časopise preporučujete čitaocima?

LONČAR: Banjalučka "Noema", gde uređujem književni deo i banjalučko-prijedorski "Srp", gde sam član uredništva, dva su štampana časopisa koja, uz "Letopis" Matice srpske, "Gradac", "Povelju", "Stvaranje" i druge mogu uvek da preporučim. Od online časopisa, tu je svakako "Eckermann", od portala tu su "Poenta", KULT, "Vesna"… Neka mi se ne zameri ako neki zaboravim da spomenem. Mada spadam u romantičare koji vole da "imaju papir među prstima", moram da istaknem da smatram da se u velikom broju časopisa - naročito onim koji se bave naukom o književnosti na adornovski, način večitih analiza bez konkretnih rešenja o jednom pitanju ili problemu - čitalačka publika svodi na broj od možda deset procenata od ukupnog tiraža. Budućnost naše periodike može da opstane ukoliko uredništva odluče da ipak razmisle o jednom orfelinovskom uređivačkom konceptu, i odluče se na hrabar korak pokušaja komuniciranja sa širom čitalačkom publikom, što nipošto ne podrazumeva gubitak na kvalitetu. Naprotiv, tek kada se stekne šira publika i kada se publiku obrazuje, iz dijaloga koji sledi može da se oseti da će čitalaštvo tražiti povišenje standarda. U suprotnom, sve se svodi na lokalnu anesteziju i održavanje pacijenta na aparatima.

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije Nezavisnih novina.

Najčitanije