Vladimir Skočajić Skoča ove godine u izdanju beogradske "Booke" objavio je prvu zbirku poezije "Ponekad se probudiš u Beogradu", a knjiga već ima zavidan broj čitalaca, s obzirom na to da je Skoča određenu popularnost kod čitalačke publike stekao putem društvenih mreža gdje godinama unazad objavljuje svoju poeziju i prozu.
"Skoča je čekao da se poklope zvezde, note i reči. Da se asfalt i beton Ostina i Jerkovića stope u alhemijskom procesu stvarajući poseban entitet, toponim oblikovan njegovim stihovima. I konačno je tu: prava, stvarna, prva Skočina knjiga. A u njoj pedesetak istinski dobrih pesama koje se najpre čitaju brzo i žedno, a potom, kada se prva žeđ zadovolji, gustiraju do duboko u noć", zapisao je izdavač o prvoj knjizi Skočajića, a šta sam autor kaže o svojoj poeziji i prozi, te o muzici, čiji je istinski konzument, i o planovima, pročitajte u pisanom intevjuu za "Nezavisne".
NN: Nedavno je objavljena Vaša zbirka "Ponekad se probudiš u Beogradu". U kakvom je stanju svijesti danas Beograd, koliko se on kao sredina mijenjao tokom Vašeg života i šta je u njemu ostalo isto?
SKOČAJIĆ: Beograd su ljudi, a kao u svakom velikom gradu, i u njemu ih ima mnogo. To znači da ih ima raznih i da su oni najvredniji među njima u manjini. Fizički se grad menja kao i većina drugih velikih gradova. S obzirom na to da ga poslednjih godina vode šabani, logično je što je vizuelno malo šabanizovan. Ali iznutra, sama srž grada i brojčani odnos između smarača i nesmarača je isti. Ne sumnjam da će on biti isti i kad neki novi budu rušili ove nesrećne spomenike. A taj duh grada koji nose oni koji vrede, ne mogu ubiti nikakvi političari ni šibicari.
NN: Za razliku od Vaših proznih priča koje objavljujete na društvenim mrežama i koje uglavnom zrače pozitivom, tokom pisanja pjesama imate i tužnih momenata. Zašto, da li poezija oslobađa tugu iz Vas, koliko ona dolazi kao oslobađajući faktor u određenim momentima?
SKOČAJIĆ: Tugu u meni oslobađa život, a poezija samo pokušava da joj da kakav-takav smisao. Sticajem okolnosti, još od jako rane mladosti imam potrebu da pretočim u stihove neke trenutke kada mi nisu sve ovce na broju. Radim to nekad i u prozi, samo tamo su ti neveseli trenuci upečatljiviji kad malo "odleže". Poezija je odmah i sada, neprskana emocija na papiru, ekranu, ili već čemu god.
NN: Čiju poeziju Vi čitate, koji autori Vas inspirišu?
SKOČAJIĆ: Inspiriše me mnogo više život nego nečija poezija, a volim da čitam pesme Milene Marković, Radmile Petrović, Vitomirke Vite Trebovac, Daniela Kovača. Mislim da su na mene mnogo više uticali strani muzičari i njihovi uglazbljeni stihovi, nego poezija koja se nalazi u knjigama.
NN: U zbirci se nalazi i pjesma "Ponekad se probudiš u Banjaluci". Opišite Vašu vezu sa gradom na Vrbasu, gdje ste već imali nekoliko književnih večeri u organizaciji "Imperativa"?
SKOČAJIĆ: Zahvaljujući pozivima "Imperativa" i Sanele Babić, već tri puta sam bio u Banjaluci. Moje prvo književno veče u životu bilo je u Banjaluci. Prošle godine sam bio u Banjaluci krajem maja, jedne subote kada je pljuštalo. Slušao sam tada novi album grupe "Wilco" i gledao u zelenu baštu ispred mog prozora. I ta pesma se sama napisala.
NN: Da li je u narednom periodu moguća promocija zbirke "Ponekad se probudiš u Beogradu" u Banjaluci?
SKOČAJIĆ: Da, nadam se možda već na jesen.
NN: Kada može da se očekuje Vaša prva prozna knjiga i o čemu planirate da pišete u njoj?
SKOČAJIĆ: Voleo bih da za godinu dana objavim zbirku priča. U njoj će biti neke priče koje sam već objavljivao, ali i mnoge koje će tu doživeti premijeru. Upravo ovih dana radim na selekciji i lektorisanju tih priča.
NN: Kako ste počeli da pišete priče na društvenim mrežama i koliko Vas je iznenadio uspjeh toga (poznato je da su Vas hvalile i neke poznate ličnosti poput bivšeg kapitena Partizana Radeta Zagorca, može neka riječ i o tome)?
SKOČAJIĆ: Prilično me je iznenadio broj ljudi koje zanima ovo o čemu pišem. Nikad sebe nisam doživljavao kao nekog čije se reči citiraju. Iskreno, ne znam kako se to desilo. A što se Radeta tiče, mislim da je on čuo za mene preko svoje sestre koja me je već neko vreme čitala.
NN: Nekoliko godina ste proveli u SAD, zašto ste se vratili, koliko je teško ostvariti snove u toj zemlji?
SKOČAJIĆ: Ja sam otišao u Ameriku kada sam dobio na lutriji zelenu kartu. Imao sam 40 godina u tom trenutku. Složićeš se, to je previše za kretanje od nule na bilo kom mestu. Ali bez obzira na to, hteo sam da probam. I jesam. I bilo je super dok nije počela korona. Onda sam skapirao da mi je potrebno bar još pet-šest godina da radim neke dosadne restoranske poslove koji me smaraju i batalio sam sve. I pored ovog čemera ovde, u Beogradu mogu da radim samo ono što volim i najbolje znam i da živim od toga. Što reče jedan moj drugar, "ti si svoj američki san ostvario u Srbiji".
NN: Koju muziku trenutno slušate, postoje li neki novi bendovi koji Vam se sviđaju?
SKOČAJIĆ: Jako mi se sviđaju "The Lemon Twigs" iz Njujorka. Njihov novi album "Everything Harmony" je odličan. Ako volite "The Beach Boyse" i "Beatlese", obratite pažnju. Takođe, uživao sam u novom albumu Džoša Ritera "Spectral Lines" - to mu je najbolji album u poslednjih desetak godina, ako mene pitate. Ukoliko volite Mitra Subotića Subu i "Darkwood Dub", preporučujem projekat koji se zove "Reel". U pitanju je momak iz Banjaluke Sanjin Vošanović, koji trenutno živi u Brčkom. Njegov album "Drought II" je sjajan. Inače, najlepši album koji sam dosad čuo ove godine snimili su "Yo La Tengo". Zove se "This Stupid World" i za mene je to njihov najbolji album još od ploče "Popular Songs" iz 2009. godine.
NN: Radite li na još nekim projektima osim pisanja, kakvi su Vam planovi za budućnost?
SKOČAJIĆ: Osim pisanja, radim muzičku emisiju "Gistro FM", koja je ove godine postala punoletna. Na online radiju RadioAparat.rs svakog drugog ponedeljka, od 18 do 20 časova, puštam muziku idealnu za veče. Ta emisija se zove "Večernja muzika". Pored toga, puštam muziku u klubovima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.
