Primetila sam u poslednje vreme, kako god predočiš ljudima metode da izađu iz začaranog kruga svojih destruktivnih uverenja i navika - postoje oni koji kažu - jeste istina, tako je, ali teško je to!
Ta rečenica se uporno ponavlja u jednom visokom procentu kao konstatacija da je teško sve što treba da nam olakša život!
Kada za dugo čekano rešenje kažemo - teško je - mi ne razumemo da smo mozgu poslali naredbu i instrukciju da mu je to teško i tako će i biti. Kada informaciju vezujemo za emociju, ona se tako i manifestuje. Dakle, osobe koje na svako otkrivanje metode kako izaći iz začaranog kruga ideje o patnji koju projektuju u svom mozgu kažu ili napišu - teško je - zaista će im i biti teško jer je to prioritetni paket informacija - emocija koji su poslali svom mozgu.
Dakle, naši programi autodestrukcija su tako duboki da često nismo svesni koliko nas potkopavaju i onda kada kao rešenja dobijamo formule, metode, otkrića dugo čekani postupak izlaza. Kada pregledate komentare, gotovo kao pravilnost je ponavljanje iste reakcije u kojoj nema ništa personalno, već samo odbrana destruktivnog programa "per se " -primetićete stalno ponavljanje jedne te iste rečenice - dobro zvuči, ali teško je to! Ovo samoosujećivanje gotovo se papagajski ponavlja.
Niko od onih koji to pomisle ili napišu nije bio svestan da je duboki destruktivni program koji ih drži u tami patnje još jednom reprogramirao njihov mozak da ga slučajno ne obrišu ili izmene. Posle toga oni mogu čak pokušati da urade to za šta su zaključili da ide teško i pogodite šta?
Ide im baš teško! Prirodno. Nemoguće je da smo a priori zaključili da je nešto teško i da bude lako! Ali nismo to mi zaključili - to je kao info poslao isti onaj program koji naš svakodnevni život čini tako teškim i mizernim! Teško je živeti u kandžama autodestruktivnih nasleđenih i ubačenih programa, a ne rešiti ih se... Dežuranje nad sopstvenim mislima i rečima je uvod za uspešan izlazak iz destruktivnih uverenja i programa.
Tako kada dobijemo rešenje, metod, vežbu koja treba da nam pomogne da izađemo iz začaranog kruga destrukcije i patnje - prva stvar je da ne kažemo - teško je - jer je to upravo novi virus programa kojeg hoćemo da se rešimo, a mi mislimo da je to iskaz naše personalnosti - dakle, ako smo napisali ili pomislili - teško je, izbrišimo to i u kompjuteru i našem srcu i mozgu - jer teško je biti rob destruktivnih uverenja koja dovode do tolike patnje, očaja, depresije i osećaja da je život jedna beda i mučilište bez smisla - a ne izaći iz toga.
Dakle, kad kažemo - teško je, nismo ni svesni da je to rekao taj destruktivni program u nama, a ne mi!
U pravoslavlju npr. takve misli zovu se misli sleva i sv. oci govore da treba dežurati nad njima i identifikovati ih kao strane entitete.
Danas zahvaljujući epigenetici i kvantnoj fizici znamo da je energija osnov svega, a da naša uverenja jesu perpetuum mobile svega manifestovanog. Zato reči kao što su - teško je - treba loviti kao informacijsko-emotivni sabotažni virus i smesta ih brisati.
Dakle - teško je živeti u tami destruktivnih programa koji prave našu percepciju slepom za izlaz - a lako je kad dobijemo rešenje - lako je i divno kad vam ga neko da na dlanu, servira, a vi samo treba da ga primenite! Na početku beše reč - ali to nije bila reč teško.
Početak svakog duhovnog buđenja je svest o tome kad je nešto izašlo iz našeg srca i autentičnosti, a kad je to samo još jedna manifestacija destruktivnog programa koji nam je pobrkao misli, izmenio percepciju i doveo do nesporazuma sa Bogom - jedna od takvih stvari je rečenica - teško je. Zato izbrišite svako vaše - teško je - lako je... lakše nego što program koji vas godinama davi hoće da verujete...
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.