Muzičko-poetski kabare "Čeznem da vam kažem" glumca Milorada Mikija Damjanovića biće izveden sutra od 20 časova u Banskom dvoru u Banjaluci, a riječ je o autorskom djelu srpskog glumca u produkciji Teatra "Vuk" iz Beograda.
Damjanović publiku vodi kroz neku vrstu autobiografije, obrađujući značajnije događaje iz svog života, a gosti kabarea su glumci Stevan Piale, Dragana Mićalović/Sloboda Mićalović, Mina Lazarević i Nataša Radovanović, te pijanista Pavle Joksimović.
Milorad Miki Damjanović iza sebe ima više od 40 pozorišnih premijera, a aktivan je i u filmskim i televizijskim komadima. Široj publici je postao poznat kao Maler iz "Lajanja na zvezde", te kroz novija ostvarenja "Tate", "Igra sudbine"...
Više o kabareu koji izvodi širom regiona, festivalu posvećenom zemljaku Danilu Lazoviću i planovima za budućnost govorio je za "Nezavisne".
NN: Kabare "Čeznem da vam kažem" nakon turneje po Srbiji dolazi u Banjaluku. Šta Vas je podstaklo da dođete u grad na Vrbasu?
DAMJANOVIĆ: Gostujući u Kozarskoj Dubici i Foči shvatio sam da moju priču ljudi u Republici Srpskoj prihvataju srcem i dušom, bez obzira na to koliko im je na trenutke bila bolna, ali smo uspeli zajedno da neke bolne stvari iz naše bliske prošlosti pretvorimo u setu, a setu nekako neprimetno u radost. Nametnulo se da moramo obići celu Republiku Srpsku i jako se tome radujem.
NN: Šta to čeznete da nam kažete?
DAMJANOVIĆ: Sve ono što sam godinama ostavljao u svom srcu. Sve radosti, tuge, nerazumevanja i sreću. Došao sam i u privatnom i u poslovnom životu do onog trenutka kada želite to da izbacite napolje, da razveselite neke ljude i kažete im kako da reše neki svoj problem, da možda mogu da preskoče neku bolnu stepenicu u životu, ugledajući se na moj primer.
NN: Osim Vas, nastupa još četvoro glumaca uz pratnju pijaniste. Na koji način gosti upotpunjuju Vašu priču?
DAMJANOVIĆ: I oni čeznu da vam kažu. Čućete i njihove lične priče koje nisu nikome rekli.
NN: Kabare je vrlo zanimljiv žanr koji ne viđamo baš često. Koliko dugo ste radili na pripremi ovog komada?
DAMJANOVIĆ: Rekao bih da su te priče i rečenice koje ćete čuti u meni oduvek. Samo su izašle na papir u jednom trenutku mog života. Trebalo je mnogo samopouzdanja, a bogami i hrabrosti ogoliti se pred ljudima na način na koji ja to radim u kabareu, ali ako je pozorište stilizovana istina, kabare, bar ovaj moj, je život i možda je to nešto i više od pozorišta.
NN: Koliko je komunikacija sa publikom bitan aspekt izvođenja komada?
DAMJANOVIĆ: Način na koji publika komunicira sa mnom tokom predstave svih ovih 53 puta daju mi satisfakciju da sam uspeo da ljudima kažem da nisu sami i da postoji neko ko ih razume i ima iste probleme koje imaju i oni, iako ga svakodnevno gledaju na malom ekranu. Znate, kad čujete ljude koji ispred vas govore stihove iz sale i smeju se i plaču sa vama, shvatate da ste izazvali katarzu. To je želja svakog umetnika. Često im tokom predstave kažem: "Pustite suzu, izbacite svoje tuge napolje. U mraku ste, ne vidi vas niko".
NN: Izvođenje kabarea ste započeli u Priboju pa ste tek kasnije išli u veće gradove. Šta je razlog tome?
DAMJANOVIĆ: Kad kažete sve ljudima sa kojima ste odrasli i koji vas znaju od rođenja, kad im kažete zašto ih volite i šta im zamerate, onda to možete da kažete celom svetu. I da vičete naglas. Ko je rođen u malom gradu, sigurno zna o čemu govorim.
NN: "Čeznem da vam kažem" je dobrim dijelom smješten u bivšoj Jugoslaviji. Kako publika reaguje kad čuje muziku iz tog perioda i kada se prisjeti tog vremena?
DAMJANOVIĆ: Koliko god da nas je istorija šibala i koliko god ništa iz nje nismo naučili, ljudi se ipak sa setom sete tog života. To je samo početak kabarea, pošto sam rođen 1977. godine i morao sam početi time. Jer danas ne bih bio ovakav da nisam rođen tada i vaspitavan po tim vrednostima, a volim to kakav sam danas.
NN: Na koji način reaguju mlađi posjetioci koji se ne sjećaju perioda bivše Jugoslavije?
DAMJANOVIĆ: (Smeh) Ne znaju šta je korzo, šta su ploče i kasete, čak ne znaju ni ko je Tito. Ali na sceni imamo predstavnika njihove generacije, našeg pijanistu Pavla Joksimovića, rođenog u ovom veku, pa im to onda sve lepo i duhovito objasni.
NN: Kakvi su Vam planovi za budućnost, možete li nešto da najavite?
DAMJANOVIĆ: Upravo sam završio premijeru po romanu Džordža Orvela "1984" u mom matičnom Beogradskom dramskom pozorištu, uskoro počinje emitovanje serije "Pohota" koju sam snimao letos, a onda je u planu i jedan veliki godišnji odmor.
"Dani Danila Lazovića"
NN: Vi ste među organizatorima festivala "Dani Danila Lazovića" u Priboju. Šta povezuje Vas i Danila, osim geografije?
DAMJANOVIĆ: Evo, na ovaj intervju sam vam odgovarao iz Priboja, gde je od 20. do 23. septembra održan naš jubilarni festival. Pribojcima donosimo umetnost i kulturu i na najlepši mogući način slavimo ime velikog glumca. Danilo Lazović voleo je da govori poeziju, imao je prečistu dikciju, a i njegova kćerka Jelena je sada već postala moja prijateljica i izvršna producentkinja festivala. Dovoljno toga nas veže. Nažalost, nikad ga nisam upoznao niti igrao s njim.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.