Milica Milićević i Milan Bosnić su umjetnički i životni partneri iz Beograda koji od 2005. godine djeluju pod zajedničkim nazivom "Distruktura". Njihova izložba "Story lines" trebalo je večeras da bude otvorena u Muzeju savremene umjetnosti Republike Srpske (MSU RS), ali je u skladu sa zaključcima Vlade Republike Srpske, a u sklopu preventivnih mjera za suzbijanje širenja virusa korona, javno otvaranje otkazano.
Ipak, publika će već sutra i narednih dana imati priliku da pogleda postavku u regularnom radnom vremenu Muzeja od 10 do 22 časa. Na izložbi će biti predstavljeno šest multimedijalnih projekata: "Ženeva - psihogeografski eksperiment", "Locus Suspectus", "No Longer And Not Yet", "Na putu", "We are living in a beautiful wOURld - Austria" i "We are living in a beautiful wOURld - Spain".
Ekipa "Nezavisnih" Milićevićevu i Bosnića zatekla je u MSU RS tokom pripremnih radova na izložbi, kada smo saznali da je "Distruktura" dobila i trećeg člana, a on je četvoromjesečna beba Dren. Koliko im je od pomoći treći član, koji je bio prisutan i tokom postavljanja izložbe, te o kakvoj se izložbi radi, članovi "Distrukture" govorili su za "Nezavisne".
NN: Pod imenom "Distruktura" djelujete već 15 godina.
MILIĆEVIĆ: Mi smo 2005. godine odlučili da radimo zajedno. Prosto nam je uvek rad bio blizak jedan drugom, tako da je nekako bilo logično da se udružimo. Bilo je oboma jako prijatno da sarađujemo pa smo ubrzo osmislili naziv "Distruktura" i krenuli od prvog projekta koji se zvao "Face to Face", a radilo se o seriji fotografija.
NN: Šta je ono na šta ste najponosniji u svom radu?
BOSNIĆ: Najponosniji smo na ovu izložbu, zato što je ovo reprezentativan prostor u regionu. Mi jesmo izlagali grupno u nekim muzejima u svetu. Solo smo izlagali uglavnom u Srbiji, ali ovaj prostor je zaista nešto posebno. Zbog njegove veličine mi smo odlučili da prikažemo psihogeografska istraživanja na kojima sporadično radimo poslednjih desetak godina. Ne bavimo se samo tim, nego i drugim stvarima, i onda su ovakav prostor i volja ljudi iz Muzeja savremene umjetnosti RS da nas podrže u tako nečemu, jer mi ovde imamo šest izložbi ne samo jednu, nešto zaista posebno za nas.
NN: Slažete li se, Milice?
MILIĆEVIĆ: Ova izložba jeste kruna naših psihogeografskih projekata. Mi imamo i druge projekte, ali ovo je prilika da predstavimo sve projekte koji se tiču psihogeografije i koji u stvari imaju kao neki bekgraund pejzaž grada. To je glavna tema i objedinjuje sve projekte na kojima smo do sada radili.
NN: Da li vaša psihogeografska istraživanja imaju i socijalne konotacije?
BOSNIĆ: Konkretno, ovde postoji šest izložbi. Pet se bavi gradovima, a jedna putovanjem od Beograda do Madrida. Dve su potpuno oslobođene bilo kakve druge konotacije, osim psihogeografskih istraživanja gradova. Recimo, psihogeografsko istraživanje Ženeve radili smo 2015. godine i to je neobična psihogeografija gde mi tako idemo, lutamo gradom, srećemo ljude, pitamo ih za njihova bitna mesta u tom gradu i danima lutamo gradom u potpunosti van naše kontrole. Međutim, tu je i projekat "Savamala". To je projekat koji je rađen u dva navrata, prvi put 2013. Tada smo snimali u staroj Savamali, napravili video-rad, a onda smo se prošle godine vratili i istražili kako sada izgleda nakon što su pokrenute džentrifikacija i masovna rušenja. Dakle, tu imamo ubačen i aktuelan politički trenutak.
NN: Koliko umjetnost, osim upiranja prsta u konkretan problem, može da utiče na njegovo rješenje?
BOSNIĆ: Mislim da više od toga umetnost ne može da uradi. Mi možemo da ukažemo na određene probleme i nikad nemamo ambiciju da možemo više od toga.
NN: Iz vašeg iskustva po raznim zemljama svijeta i uopšte iz bavljenja umjetnošću možete li definisati savremeni trenutak u umjetnosti?
MILIĆEVIĆ: Ja mislim da je na delu nepostojanje umetničkog okvira i da nakon postmoderne nije dovoljan jedan naziv koji bi mogao da obuhvati sve pojave koje su na sceni među umetnicima. Na delu su različiti umetnički načini iz različitih zemalja na različite teme, to je jako široko i svakako odgovara ovom vremenu danas.
NN: U više navrata pomenuli ste da živite od umjetnosti. Kako?
BOSNIĆ: Nekad bolje, nekad lošije. Najviše novca dolazi od prodaje slika. Angažovani smo i na raznim projektima, a nekad honorari od dobrog projekta finansijski pokriju i celu godinu, nekad to teže ide i tako. Mislim da je isto kao u bilo kom drugom poslu, samo što je malo neizvesnije.
NN: "Distruktura" je dobila i trećeg člana, da li pomaže ili odmaže u radu?
MILIĆEVIĆ: Ja mislim da pomaže u smislu da nam daje motiv da radimo.
BOSNIĆ: Dok nije on došao nisam ustajao u šest ujutru, a sada sam primoran na tako nešto - tako da definitivno pomaže.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.
