Stigosmo nekako i do 2007. godine. Podsećanja radi, neki domaći političari su ne tako davno najavljivali da bi se BiH mogla baš ove godine naći u EU. Drugačija razmišljanja, odnosno prosvećeni optimizam tada je dočekivan na nož. Za ovu godinu najavljuju se velike investicije, berze prezadovoljne rezultatima i sve se čini da ćemo biti bogatiji i pametniji u ovoj godini. Naravno, i ja držim palčeve da tako bude. Ali, pošto sebe ubrajam u prosvećene optimiste, imam potrebu da pozovem i na oprez.
Četiri stotine godina vlada obrazac u kojem se investitorski optimizam povećava s ekspanzijom privrede, povećanjem stope rasta kredita i ubrzavanjem stope ekonomskog rasta, te najveći broj pojedinaca investira zbog kratkoročnih kapitalnih dobitaka, a ne zbog povećanja prinosa koji su u vezi s produktivnošću imovine koju su sticali. Evo primera Bosne i Hercegovine: berza beleži sjajan rast prometa, a cena nekretnina se penje u nebesa. Ko god je imao para ili bio sposoban da se zaduži, ulagao je u kuće i stanove, a oni vičniji u trgovanje deonicama. Kada pogledate najuspešnije privredne subjekte, najčešće su to građevinska preduzeća ili ona naslonjena na građevinsku industriju, pa zatim trgovina. Struktura kreditnog zaduživanja pokazuje sličnu sliku: najviše kredite dižu za kupovinu i gradnju stanova ili kuća, a zatim za kupovinu robe široke potrošnje i to uglavnom iz uvoza. Veliki je broj i onih koji dižu kredite iz nužde pukog preživljavanja, pa iz jednog kredita idu u drugi, u začaranom krugu i nadi da će jednog dana doći na pozitivnu nulu. Kad se, opet, pogleda visina plata, najveće plate su u finansijskom sektoru, a gotovo na dnu lestvice su plate građevinskih radnika. Jasno je da najveće prihode ostvaruju bankari, fondovi i druge finansijske institucije, a kako su nam druge industrije u zapećku ili povoju, radnici su prinuđeni da traže posao tamo gde ga ima, a to je građevinarstvo, direktno ili indirektno. Svi nivoi vlasti se, takođe, najčešće zadužuju upravo za infrastrukturu.
Ovaj balon sve više raste, jer je profit na ovakva ulaganja visok i nema interesa za ulaganje u grane koje donose manju dobit. Cene nekretnina u većim gradovima se drže visoko, trgovina na berzi beleži rast, a banke sve lakše daju kredite. Kamatnu stopu određuje tržište, uglavnom visoka potražnja za novcem, a Centralna banka u uslovima valutnog odbora može delovati na kreditnu ekspanziju samo dizanjem nivoa obaveznih rezervi. To uglavnom ne utiče na banke i kreditnu ekspanziju, jer su većina banaka ovde samo kćerke inostranih banaka koje im obezbeđuju kapital (novac!) pod daleko povoljnijim uslovima nego što ih one plasiraju u BiH.
Kada se tome doda kupovina na lizing, jasno je da je intervencija Centralne banke pucanj u prazno. Centralna banka ne može i neće štampati novac, ali novac dolazi i to ne kroz strane direktne investicije. Inostrani investitor koji uloži u proizvodnju ne može u uslovima poremećaja na tržištu staviti fabriku u džep u odneti je. Logično je očekivati da deli sudbinu ostalih. Međutim, investitor koji ulazi na tržište zbog kratkoročnih kapitalnih dobitaka, na prvi znak poremećaja na tržištu povlači svoj kapital i nosi ga na sigurnije mesto. Investitori postaju zabrinuti kada veličine nekih varijabli značajno odstupe od svojih prosečnih vrednosti, a među njima su i odnos duga prema kapitalu kod velikog broja preduzeća ili pojedinaca, odnos otplate spoljnjeg duga prema zaradi koju država ostvaruje izvozom (!), odnos cena i dobiti kada su u pitanju deonice, te odnos najamnina u pogledu nekretnina. Može biti i samo svest o približavanju neke granice ili povećanje kamate u nekom drugom finansijskom centru, što bi odvuklo sredstva sa našeg finansijskog tržišta.
Zašto sve ovo govorim? Još uvek govorimo o investicijama, a izbegavamo pominjanje reči špekulacija. Špekulacija se razvija kroz dve faze. U prvoj, treznoj fazi, domaćinstva, preduzeća i investitori reaguju na ograničen i racionalan način, dok u drugoj fazi očekivanja velikih kapitalnih dobitaka igraju sve dominantniju ulogu u njihovim transakcijama. Dolazi do preokreta u pogledu šta je cilj, a šta proces, pa cilj postaje sam proces. Davaoci kredita postaju tako oduševljeni procesom da prave propuste u pogledu procene završnice i davanja odgovora na pitanje odakle će primalac kredita dobiti novac da vrati kamatu i glavnicu, pogotovo kada iscrpi mogućnost za novo kreditno zaduženje. Za privredu kao celinu ekvivalent toga je svest mnogih preduzeća i pojedinačnih investitora da je vreme postati likvidniji - smanjiti posedovanje nekretnina i deonica i povećati posedovanje novca, te može doći do velikog pada cena neke robe i vrednosnih papira, a neki jako zaduženi investitori mogu doći pod stečaj, jer pad cena imovine dovodi do smanjenja vrednosti njihove imovine ispod iznosa pozajmljenog za kupovinu te iste imovine. (U prilog ovome što govorim je i informacija iz banaka da se pooštravaju kriterijumi za davanje kredita u pogledu ocene kreditne sposobnosti podnosioca zahteva za kredit i njegovih žiranata!)
Ne pada mi na pamet da budem ptica zloslutnica ili da gušim probuđeni optimizam. Ali, treba uvek imati u vidu kakvim i čijim deonicama se trguje na berzi, slabost naše privrede, dokle se može držati ovakva cena nekretnina, te odsustvo izvoznog proizvoda kao izvora nove vrednosti. Oni koji su učili logiku sećaju se rasprave o vlažnoj petardi koju A baca pred noge B-u, on je baca C-u i tako dalje, da bi eksplodirala tek kada je Y baci u lice Z-u. Koga treba kriviti? Osobu A, causa remota? Ili osobu Y, causa proxima? Causa remota svake krize je ekspanzija kredita i špekulacija, zatim visok deficit tekućeg računa, a causa proxima je neki incident koji potkopava poverenje u sistem i može da bude neka trivijalnost, kao što je neki stečaj, otkrivanje prevare, beg ili odbijanje kredita nekom tražiocu, što pokrene lavinu odlaska novca na druga tržišta.
Sjajna pitalica kruži ovih dana: `Koja je najveća nevladina organizacija na svetu? Bosna i Hercegovina!` Četiri stotine godina iskustva kaže da su i privredni bum i finansijska kriza kao zaraze, a svetska privreda funkcioniše na principu spojenih posuda. Zdrava konkurencija podrazumeva borbu za investitore i, stoga, stvaranje i privlačnijeg mikroekonomskog prostora, ali bez zajedničke analize i rada na makronivou, svaki uspeh na mikronivou se topi i ostaje bez rezultata. Kao da ga ni bilo nije! I za mikrouspeh potrebna je makropamet. Bez kompleksa bilo koje vrste.