Kakva je BiH država i koliko joj je stalo do njenih građana, najbolje pokazuje to što je pitanje državne imovine u njoj neuporedivo važnije od pitanja lične i privatne imovine. Pri tome je poseban paradoks što je na metu političkog odstrela stavljen onaj koji je jedini pokušao to da promijeni i da pitanje lične imovine postavi iznad dnevne politike i prepucavanja oko "državne imovine", a to je Milorad Dodik.
O čemu se radi? Prva Vlada Milorada Dodika sada poprilično dalekog avgusta 2000. godine u Narodnu skupštinu Republike Srpske je uputila, a Skupština je usvojila set zakona o restituciji ili preciznije Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, Zakon o vraćanju oduzetih nepokretnosti i Zakon o vraćanju oduzetog zemljišta.
Pojašnjenja radi, restitucija označava povratak određenih prava, a najčešće vlasništva koje je u prošlosti neopravdano oduzeto određenom licu, grupi građana ili čitavoj etničkoj grupi. Kod nas se to odnosi uglavnom na imovinu koju su bivše komunističke vlasti oduzele vlasnicima u periodu nacionalizacije poslije Drugog svjetskog rata. Pitanje povrata te imovine nikada nije riješeno, a BiH po tome nije izuzetak, jer pitanje restitucije nije riješeno ni u jednoj od bivših jugoslovenskih republika.
Dakle, Narodna skupština RS je u avgustu 2000. godine usvojila set zakona o restituciji sa ciljem ispravljanja komunističke nepravde i vraćanja imovine njenim vlasnicima. Al' ne lezi vraže. Onda je na scenu stupila kancelarija koja već tri decenije svojim odlukama muti vodu u BiH i vraća stvari unazad - Kancelarija visokog predstavnika iliti OHR-a. Tadašnji visoki predstavnik Volfgang Petrič već krajem avgusta 2000. godine proglasio je nevažećim sva tri navedena zakona.
"Program restitucije Republike Srpske je neizvodiv, loše zamišljen i u sadašnjem obliku neće biti od koristi građanima RS, niti ljudima čija je imovina nacionalizovana. Vlade moraju biti finansijski odgovorne i ne mogu donositi zakone koje ne mogu finansijski podnijeti. Sa trenutnim deficitom u budžetu od 200 miliona KM, Republika Srpska nije odredila nikakve izvore finansiranja za ove naknade. Da visoki predstavnik nije proglasio nevažećim ovaj paket zakona, građani Republike Srpske bi snosili troškove ovog programa", navodi se, između ostalog, u obrazloženju Petričevih odluka.
Obrazloženja se mogu pročitati na sajtu OHR-a, ali ono što je najznačajnije iz ugla aktuelnih dešavanja jeste da nigdje u njima nema ni slova o "državnoj" ili imovini BiH u smislu da "pitanje restitucije treba da se rješava na nivou BiH". Naprotiv, šef OHR-a izrazio je zabrinutost za finansije Republike Srpske navodeći da "političko vodstvo RS treba iskrenije da predoči svojim biračima da bi takav program mogao nauditi krhkoj privredi tog entiteta". Petrič je ocijenio i "da bi u pravno nesigurnoj situaciji koja bi nastala strani ulagači izbjegavali RS, a program privatizacije se ne bi pomakao sa mrtve tačke".
Kao što smo svjedočili, strani ulagači sa akcentom na privatizacione mešetare poput famoznog Slovenca Andreja Gartnera i njemu sličnih nisu izbjegli Republiku Srpsku. Međutim, ono što je mnogo značajnije je da je proces privatizacije proveden po entitetskim zakonima i da tokom privatizacije niko nije govorio o "državnoj imovini". Čak ni Ustavni sud BiH koji je, kako vidimo, preuzeo ulogu OHR-a i koji svojim odlukama generiše političke krize i onemogućava normalno funkcionisanje ove, i bez njegovih odluka, nakaradne državne tvorevine.
Za to vrijeme, a prošlo je skoro kvartal vijeka, pitanjem restitucije niko se ne bavi, ako se ne računa jalovi rad Komisije za restituciju BiH iz 2005. godine i Nacrt zakona o restituciji iz 2008. godine koji je izradilo Ministarstvo pravde BiH, a odbacio Dom naroda BiH.
Umjesto brige o građanima i njihovoj imovini, oni kojima su puna usta "države BiH" u upotrebu su uveli pojam "državna imovina". Za to im je poslužio Sporazum o sukcesiji imovine bivše SFRJ potpisan u junu 2001. godine koji uporno tumače na nakaradan način da imovina bivše SFRJ pripada BiH iz čega su u upotrebu i uveli nakaradni pojam "državna imovina".
Po toj analogiji, onda bi i pitanje penzija definisano kao Aneks E Sporazuma o sukcesiji bilo pitanje koje bi trebalo da rješava država BiH, a ne entitetski fondovi za penzijsko-invalidsko osiguranje koji to bez ikakvog uplitanja države BiH rade duže od tri decenije. Ali Sporazum o sukcesiji i njegovo tumačenje u ovom slučaju je sporedno pitanje, bez obzira na to što se Aneks G odnosi upravo na privatnu imovinu i stečena prava. Centralna tema je pitanje restitucije, a poenta u tome da je Milorad Dodik po ovom pitanju apsolutno u pravu (po mnogim drugim nije i ne libim se da kažem, ali po pitanju imovine jeste), jer se prvi bavio time da se oduzeta imovina vrati njenim vlasnicima, dok njegovi politički protivnici rade samo na tome da oduzmu imovinu Republici Srpskoj. Pri tome zanemaruju činjenicu da bi pragmatični Amerikanci, da su smatrali da BiH ima ili treba da ima svoju imovinu, to sigurno ugradili u Dejtonski mirovni sporazum.
Elem, pitanje restitucije i povrata oduzete imovine njenim vlasnicima na dugom je štapu, a pošto je BiH država u kojoj je sve naopako, tako bi i rješavanje ovog pitanja trebalo započeti naopako.
Kako naopako? Tako što bi imovinu trebalo prvo oduzeti od onih koji su je nezakonito stekli u posljednjih 20-30 godina i koji ne mogu dokazati njeno porijeklo. Lako ćemo onda s vraćanjem, imaćemo odakle.
P. S. Bobi sve zna o pitanjima imovine, k'o kad čovjek nešto voli.
P.P.S. Ko hoće da se u ovoj zemlji živi mirno, juče je slavio praznik mira. Ko glumi građanistu i bh. patriotu, slaviće 25. novembar, licemjerno ćuteći da je u Sarajevu ulica srpskog ljekara i predsjedavajućeg ZAVNOBiH-a Vojislava Đede Kecmanovića davno preimenovana u ulicu šehida Nusreta Šišića Dede. Ovo valja stalno ponavljati.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.