Čuvaaaaj! Pomjerite se malo. Samo da prostrem crveni tepih. Jeste li ikada bili na crvenom tepihu? Niste? E sad ćete. Izvolite! Stanite slobodno. Ja jesam. Na pravom. I to dva puta.
A znate kako se kaže, kad se nešto desi jednom, desilo se. I ne mora više nikada. Kad se desi dvaput, desiće se sigurno i treći put.
I evo nas na crvenom tepihu.
Sad se vi mislite kako li sam se ja to našla dvaput na crvenom tepihu? Lako.
Prvi put u Kanu. Stigla sam u Kan, jutro nakon filmskog festivala. Svi su se već razišli, nigdje nikoga, samo ostao da stoji crveni tepih koji se upravo spremaju da smotaju. I ja, naravno, raširim osmijeh i upitam mogu li ja samo da zakoračim. Momci koji su sklanjali ogradu su me, naravno, pustili. I ja se fino prošetam po kanskom crvenom tepihu, pa sjednem na te čuvene stepenice. Hoćeš da te slikamo? Ma ne. Ja ću samo malo da posjedim ovdje.
I zaista, samo sam sjedila u farmerkama na stepenicama, po tom sunčanom danu, na tepihu ostvarenih snova. I smijala se samoj sebi, sve tako na kanskom crvenom tepihu. To što su svi odavno otišli i što su zamalo umotali i mene sa tepihom, šta ima veze, ko sad gleda te detalje. Obožavam samoj sebi da se smijem, to mi je omiljena životna zabava.
Drugi put je već bilo uzbudljivije.
Isto davno, ali u Londonu. Na Lester skveru, prostirao se crveni tepih za evropsku premijeru "Žene mačke". Stiže Šeron Stoun. Doći će i Hali Beri i ostala ekipa, ali to mi nije nešto napeto. Šeron je Šeron.
Moja kuma Cica i ja odlučimo, kad smo već tu, da pričekamo Šeron. Stajale mi, stajale iza onog zlatnog konopca, smrklo se i nešto kao da počinje kiša, od Šeron ni traga ni glasa. Pogledamo se i uglas pomislimo: "Ma kakve žene mačke, 'ajmo mi na špagete." Uno momento! Stani. Čekaj! Šta je sad? Ma samo da stanem na crveni tepih. Pružim nogu ispod debelog zlatnog konopca, dotaknem prstima crveni tepih i kažem: "To je to. Sad možemo na špagete."
I tako, sjedimo mi u italijanskom restoranu, pada kiša, svi vrište jer je upravo stigla Šeron Stoun, a mi vrtimo špagete viljuškama i smijemo se konobaru koji je ukapirao da smo svi iste gore list, pa se raspituje kad ćemo opet dolaziti, da mu donesemo kasetu Dragane Mirković. Ili možda CD, više se ni ne sjećam na čemu se tada slušala muzika.
Dakle, kiša je padala, špagete smo smotale, a Šeron uopšte nismo ni vidjele. Ali znam tačno kad se pojavila jer su svi vrištali baš kad smo naručivale tiramisu i sorbeto.
E sada, pripremila sam se ja za ovaj naš crveni tepih, kosu sam svečano opet ofarbala u crveno, vratila se među riđokose teatralno. Bila sam slučajna plavuša, izblijedjela, nestalo mi sjaja u oku, blještavila na licu i dramskog zapleta u glavi. Još sam samo jednom bila namjerno plava, ali kratko je trajalo. Ne ide mi to uz crveni tepih. Sama sebi djelujem bez života i isprano. Iako Žmu voli da sam plava. Zašto vam sad ovo sve pričam? Evo, sad će biti sve jasno.
Danima, ponovo riđokosa plešem po kući, pa svako malo iskočim pred Žmu i baš svaki put kažem: "Vidi, vidiiiii. Jao što sam sretna. Vratila se moja riđa kosa. Jeeee."
Žmu, baš svaki taj put, samo prođe kraj mene i kaže: "Što se mene tiče, ti si plava. Ja uopšte ne primjećujem tu tvoju bakarnu kosu." Slegnem ramenima i otplešem dalje.
I vjerujte da uopšte nisam shvatila dubinu te rečenice do ove dodjele Oskara.
Odmah da bude jasno, spavam mirno tu noć dok se dodjeljuju Oskari. Ne bih ja zbog toga bila budna, nema šanse. Doduše, jednom jesam gledala cijelu noć. Dakle, samo jednom se desilo. Neće više. Sad fino ustanem ujutro, skuvam kafu i upalim TV. Da vidim šta se sve izdešavalo. I da vam kažem, ove godine je bilo baš bez veze.
Toliko bez veze da je klavir svirao pustinjski crv iz filma "Dina". Mislim, obukli su pijanistu u taj kostim. Kao oni hot-dog i hamburger ljudi ispred restorana lanaca prebrze hrane. Jel' to stvarno nekom zabavno bilo? Meni nije, ali, kao i obično, ne pitam se ja. Šta ja znam što pustinjski crv svira klavir na bini.
Ali znam razne druge stvari. Selena Gomez je bila ko puslica preslatka i divna joj je haljina. Majli Sajrus je stigla potpuno izbijeljenih obrva, izgleda najavljujući novi trend, pa sad ne znam jel' vrijeme za brigu svih ovih obrva oko nas. Za mikrofon da najavi nagrađene, Bob Dilan je poslao Mika Džegera uz riječi: "Ne mogu ja, mator sam, nek ide neko mlađi." E pa Mik jeste mlađi, ima samo 81 godinu.
Bile su tu i neke bukvalno polugole žene, ali tuđi jeftini egzibicionizam me ne interesuje.
Dobrih filmova je bilo. Uvijek ih ima. Ali Filmska akademija je zaribala sa dodjelom nagrada načisto. Možda su se previše dima nagutali za vrijeme onog velikog požara. Ne znam šta drugo da pomislim. Moji favoriti ništa osvojili nisu, kao i obično.
Najboljim je proglašen film koji nemam namjeru ni da gledam, sada kada sam pročitala sve o njemu. Život je kratak. Vremena su burna. Nema se vremena za mlake stvari i osrednjost.
Nego, hoću ovo da vam kažem.
Demi Mur nije osvojila Oskara. Ali što se mene tiče, sama Demi Mur je Oskar ove godine. Jeste li vi vidjeli tu ženu? Kako je izgledala na crvenom tepihu? I kako glumi? I nikada nijednog Oskara za nju? Čak ni sad, za "Supstancu"? Ni Izabela Roselini nije osvojila Oskara, ali ne samo što je Demi bila Oskar, tu noć Izabela je bila nagrada za životno djelo. Ko ih je vidio, zna o čemu pričam.
Da li Filmskoj akademiji treba dvogled da bolje vidi ili je nešto drugo u pitanju, ne znam.
Ali znam da sad odoh za osmomartovski poklon da nam svima kupim po statuu Oskara, našla sam ih u jednoj knjižari u blizini. Oskara za sve nas koje stojimo pod reflektorima života na ovom crvenom tepihu naših dana.
Zaslužile smo ga. Sve do jedne. Ja kad vam kažem. Jer dosta mi je priča u kojima žene gube.
WE ALL DESERVE AN OSCAR FOR ACTING LIKE EVERYTHING’S OK.
Lav ju
Chic Vanilica
Knjiga VANILICA U CIRKUSU je u prodaji u knjižarama "Kultura", "My book", kao i u "Bingo" marketima. Web shop www.mybook.ba
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.
