Pjesnik Miroslav Aleksić 69. je dobitnik prestižne Zmajeve nagrade Matice srpske, najstarije književne nagrade kod Srba, koja se dodjeljuje u kontinuitetu.
Nagrađena je Alesićeva knjiga "Kafkino matursko odelo" objavljena prošle godine u izdanju "Pravoslavne reči" iz Novog Sada, a nagrada je pjesniku uručena 16. februara na tradicionalnoj svečanoj sjednici povodom obilježavanja 196. godišnjice od osnivanja Matice srpske u zgradi ove institucije u Novom Sadu.
"Imena onih koji su do sada dobili Zmajevu nagradu i sama bi bila dovoljna da svakog od pesnika srpskog jezika učine ponosnim kada je zasluži i primi", istakao je, između ostalog, Miroslav Aleksić u besjedi prilikom uručenja nagrade, a više o nagradama, nagrađenoj knjizi, Jovanu Jovanoviću Zmaju, poeziji i pjesnicima govorio je ovim povodom za "Nezavisne".
NN: U besjedi prilikom uručenja Zmajeve nagrade Matice srpske naveli ste više razloga zbog kojih Vam je ova nagrada važna kao pjesniku. Koliko su Vam, sa druge strane, ova i druge književne nagrade važne kao čitaocu?
ALEKSIĆ: Jedna od osnovnih funkcija svih književnih nagrada trebalo bi da bude usmeravanje svetla na određene vrednosti u ukupnoj literarnoj produkciji. Pa onda žiri kaže: "U širi izbor je ušlo trideset, u uži deset a u najuži tri knjige. Nagradu je dobila ta i ta knjiga." I tada se čitalac, verujući u kompetencije žirija, opredeljuje da prvo čita te knjige. Pojednostavio sam, ali osim one svoje svečane i kulturološki važne dimenzije da se njome oda počast piscu, ovo je takođe bitna uloga književne nagrade.
NN: Govoreći o Zmaju, parafrazirali ste naslov knjige Jana Kota "Šekspir, naš savremenik". Po čemu je Zmaj naš savremenik?
ALEKSIĆ: Kad pogledate Zmajev književni, pa i politički angažman duži od pola veka, vidite da su njegove teme - uzdizanje nacionalne svesti i zaokruživanje kulturnog identiteta vaskolikog srpstva. On je kao prijatelj i saradnik velikog Svetozara Miletića pre svega usmeren na borbu za nacionalnu i kulturnu emancipaciju srpskog naroda u današnjoj Vojvodini, ali je istinski bio posvećen i borbi srpskog naroda za nacionalna prava u Bosni i Hercegovini, kao i na srpskom Kosovu i Metohiji. Drugujući sa crnogorskim knjazom Nikolom, takođe srpskim pesnikom, i putujući s njim po Evropi, možda nije mogao ni naslutiti do koje mere će se sto godina posle njegove smrti izopačiti uloga crnogorske političke elite, koje se, evo, izmetnula u antisrpsku i antipravoslavnu. Starozavetni propovednik veli: "Ko je jednom živeo, sve je video!" Nažalost, malo je otvorenih pitanja iz Zmajevog vremena, koje je vek za nama trajno zatvorio.
NN: Po čemu Zmaj pripada samo svom vremenu?
ALEKSIĆ: Ono što je njegova jedinstvena uloga, koja pripada samo njemu u njegovom vremenu, jeste Zmajev književno-pedagoški pristup deci, kojoj je i najprostijim pesmuljcima i najboljim svojim pesmama u časopisima i knjigama, utiskivao u biće svest o pripadnosti srpskom narodu i jeziku. I ta svest o pripadnosti nije bila za nevolju i za nuždu nego za ponos.
NN: Smatrate da je Zmaj bio pjesnik na velikom nacionalnom zadatku. Na kakvom je zadatku većina savremenih srpskih pjesnika?
ALEKSIĆ: Kako gde. Nije isto u Beogradu i u Palama, Trebinju, Banjaluci ili Nikšiću. U Beogradu se, na primer, i među pesnicima vrši diferencijacija po liniji - ko je za spomenik Nemanji u Nemanjinoj, a ko protiv njega. Oni što su protiv, to su odani "Evropejci", ovi što su za - oni su "nacionalisti, konzervativci i zaostali". Kad kažem "Evropejci", ne mislim na one koji poštuju tradicionalne evropske tekovine i kulturu, i sam sam na tome vaspitavan, već na one koji nekritički prihvataju sve što dolazi sa Zapada, sve propagandne kampanje otuda u kojima učestvuju i služe im, i pre svega s radošću prihvataju da budu autošovinisti.
NN: Da li takva podjela postoji u većini evropskih naroda?
ALEKSIĆ: Da vidimo šta radi jedan ozbiljan narod. Englezi su na Trafalgaru, centralnom gradskom trgu, postavili spomenik lordu Nelsonu visok 56 metara i nikom ozbiljnom u Londonu nije palo na pamet da za taj spomenik kaže da je ružan, da je previsok, iako je dva i po puta viši od spomenika našem slavnom velikom županu. I još nisam čuo, mada dozvoljavam da nisam dovoljno obavešten, da je neko predlagao da spomenik Nelsonu premeste u Pekam, na primer. Ali, kod nas postoji otpor prema samopoštovanju i to je već endemska priča. Ipak, nismo ni u tome originalni. Kako je samo Dostojevski lepo pisao o odnosu evropejske i nacionalne Rusije. Ko nije čitao, eto mu pouke i zabave.
NN: Gostovali ste često u Republici Srpskoj. Kakve utiske nosite o ovoj temi?
ALEKSIĆ: Što se Republike Srpske tiče, tu su mnogi pesnici ratovali, puškom ili olovkom i zbog toga se, između ostalog, mnogo odgovornije odnose prema nacionalnom pitanju. Bolje znaju od drugih da je zapostavljanje značaja kulture, pa time i poezije, za nacionalni identitet opasno, jer, ako niste to pitanje sami rešili, doći će drugi da vam ga reše. Ne morate da brinete. U Crnoj Gori pesnici litijaju i deru đonove i grla na ulicama sa svojim narodom, braneći ćirilicu, srpski jezik i pravoslavnu veru. A oni koji na privatnim računima u svetu drže stotine miliona dolara, njihove pesničke večeri imenuju kao maligni uticaj spoljnih sila.
NN: Procentualno, danas je mnogo više stanovništva pismeno nego u Zmajevo vrijeme. Da li je masovnim opismenjavanjem poezija dobila ili izgubila?
ALEKSIĆ: Verujem da smo opismenjavanjem svi dobili. Pismenost, ona suštinska, širi vidike, uvećava saznanja. Tako je i sa pesnicima i kao građanima i kao stvaraocima. Mnogo veći broj ljudi ima šansu da se realizuje, pa i da piše i objavljuje. Iz tog ugla gledano, nesamerljiv je značaj pismenosti i obrazovanja. To ipak ne menja činjenicu da je ne samo nepismen, nego i slep, Homer ispevao dva možda najveća dela svetske književnosti. A i mi imamo svog Filipa Višnjića i sve one druge velike nepismene Vukove pevače. Iako mi se na početku ovo vaše pitanje učinilo pomalo deplasirano, možda i nije baš tako.
NN: Nagrađena knjiga "Kafkino matursko odelo" nastala je, kako ste sami rekli, u vremenu koje je kafkijansko u svojoj biti. Ko su ovovremeni krojači naših odijela?
ALEKSIĆ: Nas su u gimnaziji učili da je Kafka neka vrsta pisca proroka, koji je u svom delu predvideo dolazak nacizma. Možda se može izvesti i takva teza, ali svakako nije u pitanju samo nacizam. U najmanju ruku je to svaki totalitarizam. Navlačenje maturskog odela, kao uvođenje u neku novu zrelost, bez pitanja, suprotno volji, zato što je to negde neko u nekom "zamku" rešio, to je posao novih krojača. Nema ovde prostora za dužu priču. Ali, pitanje tzv. rodno senzitivnog jezika je dobar primer za novi krojački posao, nije važno što je skoro sve u vezi s tim suprotno prirodi jezika i nauci. Svi i svugde moraju zakonima da obavežu građane da se izražavaju na nov način. O tome nema rasprave. Onaj koji to prekrši u javnom prostoru, biće sankcionisan. Nisu u pitanju, naravno, prava žena, već kontrola ukupne populacije uz instrumente sankcija. I kako vam sad zvuči rečenica: Neko mora da je oklevetao Jozefa K. jer je, iako nije učinio nikakvo zlo, jednog jutra bio uhapšen. Zabranili su i Petra Pana. Ne znam da li su ga i uhapsili. Imam i o tome pesmu.
NN: U Vašoj poeziji mnogo je dokumentarnog. Šta je presudno da dokumentarno postane i poetsko?
ALEKSIĆ: Presudno je da to dokumentarno sadrži ono univerzalno. Sve može biti predmet pevanja. I unutrašnji svet pesnikov, i mit, i istorija, i svakodnevica. I Homerovi opisi ahejskih podviga, i dijalozi bogova, i Katulovi ljubavni jadi. Sve to jednako vredi na pesničkoj skali. Još je Vuk negde zapisao: "Nije važno šta je namolovano, već kako je namolovano."
NN: U "Kafkinom maturskom odelu" pjevate o Prebilovcima, a u zbirci "Arapski kapričo", koja je prethodila nagrađenoj knjizi, između ostalog, u pjesmi "Kralj" pjevate o Petru Kočiću, u pjesmi "Gluvo glamočko" o Gavrilu Principu, dok u pjesmi "Traktat o vremenu" dajete jednu poetsku sliku sa puta Kmećani - Banjaluka. Da li nas je, na ovom prostoru, zaista pjesma održala i imamo li se čemu nadati bez pjesme?
ALEKSIĆ: Poezija je za pesnike često i smisao postojanja. Ona je pre svega sloboda i privilegija da se svakog trenutka kreira nešto mnogo stvarnije od onoga što nazivamo realnošću. Ono što nam se nudi kao stvarna slika sveta je uglavnom obmana. Mnogo stvarniji je svet u poeziji nego onaj koji živimo. Kad kažem poezija, mislim na svaki autentični književni i umetnički izraz. Ivo Senković, Mali Radojica ili Starac Vujadin iz narodnih pesama, Gavrilo Princip iz Nenadićeve ili moje pesme, sve je to deo iste tradicije. Naš najveći epski junak Marko Kraljević ima osobinu da učini neki podvig nalik Heraklovom, pa da onda iz čista mira zaspi i da spavajući izgubi prednost koju je podvigom stekao. I mi smo zaspali, gotovo čitav vek. I zaboravili prvo Kočića i Principa pa i Prebilovce. To se skupo plaća.
NN: Bili ste učesnik Osnivačke skupštine Udruženja književnika Republike Srpske. Koje književnike sa ove strane Drine posebno cijenite?
ALEKSIĆ: Bio sam učesnik te skupštine 1993. godine u hotelu "Rajska dolina" na Jahorini. I to svugde s ponosom ističem. To su oni događaji za koje znate da postaju istorijski i da imate tu privilegiju da u njima učestvujete. Ima mnogo književnika s te strane Drine koje cenim, a s kojima se, nažalost, retko susrećem. Teško mi je da izdvojim samo neke od njih. Sa rizikom da ću neke preskočiti, ali sa nadom da mi oni to neće zameriti, tu su: Ranko Popović (iako nije pesnik, kao da jeste), Zoran Kostić, Boro Kapetanović, Ranko Risojević, Ranko Pavlović, Predrag Bjelošević, Neda Gavrić, Miladin Berić, Milan Rakulj, Jovanka Stojčinović Nikolić, Gavrilo Mile Princip, Dejan Gutalj, Željko Grujić, Šćepan Aleksić, Radoslav Milošević.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.