Vasa Pavković, ugledni srpski književnik i književni kritičar, najnoviji je dobitnik nagrade "Kočićevo pero", koju uz nazive godišnjih doba četiri puta u toku jedne godine dodjeljuje Zadužbina "Petar Kočić" Banjaluka - Beograd.
Za proljeće 2016. godine žiri, u sastavu Nikola Vukolić, Mladen Vesković i Miljenko Jergović, nagradio je Pavkovićevu zbirku priča "Okean Dunav", a kakvo mišljenje laureat ima o piscu i narodnom tribunu Petru Kočiću, književnim nagradama, kao i o društvenom i književnom angažmanu pročitajte u intervjuu koji je dao za "Nezavisne".
NN: Koliko pisci i čitaoci danas vjeruju književnim nagradama?
Pavković: Jedina nagrada kojoj se bezuslovno veruje je NIN-ova nagrada za roman godine. Ta nagrada menja položaj, poziciju i život pisca. Ostale nagrade su različito tretirane i vrednovane. Radujem se što je "Kočićevo pero" visoko plasirana među nagradama za prozu i što su je pre mene dobijali neki od najboljih savremenih srpskih pisaca. Verujem, takođe, da će ona i dalje ostati na pravom, dobrom putu. Odziv publike i mojih kolega pisaca na dodeli "Kočićevog pera" obradovao me je i ohrabrio kao pisca i kao dugogodišnjeg učesnika na književnoj sceni.
NN: "Kočićevo pero" dodjeljuje se piscima koji stvaraju u duhu Kočićeve misli. Smatrate li sebe nasljednikom te misli i možete li nam reći gdje je Kočićeva misao danas, sto godina poslije piščeve smrti?
Pavković: Pišući srpskim jezikom i radeći iz tradicije naše književnosti, neminovno sam se našao na putu kojim je kao pisac prošao Petar Kočić. Kočić je za čitav opus dobio petnaestak godina, ja sam u književnosti već sad više no dvostruko duže. Kočić je pokušao da se bavi književnošću, ali istovremeno da bude i narodni tribun, borac za slobodu... Platio je visoku cenu. Iako ni naše vreme nije mirno - podsetiću vas na raspad Jugoslavije, građanske ratove u njoj, konačno na sukob Srbije s NATO paktom i pomagačima, meni je lakše nego Kočiću i njegovim savremenicima. Mada sam tokom ovih 35 godina pisanja često bio angažovan u različitim društvenim pitanjima, čuvao sam svoje književno delo od plitkog angažmana u bilo kom obliku. Zato je ono neuporedivo šire i razgranatije od klasičnog dela pisca "Jablana", "Sudanije", "Jazavca pred sudom"... Kočićev lik je u meni od osnovne škole, a njegov osećaj prirode i sposobnost da je majstorski oslika rečima, između ostalog, jasno nas povezuje. Kao i težnja da pišemo o malom, običnom čoveku.
NN: Kazali ste da između društvenog angažmana i književnosti dajete prednost književnosti. Koliko je ta dva pojma moguće razdvojiti u današnje vrijeme?
Pavković: U svako vreme je bilo moguće odvojiti društveni i književni angažman, ali je od temperamenta pisca, kao i od njegove (ne)svesne odluke zavisilo kako će se odnositi prema ideološkoj, socijalnoj, istorijskoj, nacionalnoj ili političkoj stvarnosti. Postoje književna dela kojima uočljiv vid angažmana nije mnogo naškodio. Pišući roman "Mesec januar" i sam sam bio apsolutno angažovan pisac, slično je sa zbirkom pesama "Nesigurnost u tekstu". Ali, generalno, trudio sam se da prednost dam estetičkim dimenzijama poezije i proze koju sam stvarao. Dubinski posmatrano, bio sam i ostao levičar i levičarski pisac i takvu sam književnost pretežno afirmisao. Dakle - sloboda pre svega i ljudska i umetnička.
NN: Koja je osnova nagrađene knjige neobičnog naslova "Okean Dunav", te u kolikoj mjeri je ista autobiografska?
Pavković: U osnovi zbirke priča "Okean Dunav" leži dugogodišnje iskustvo odlazaka u prirodu, u početku s ribolovnim štapovima, na obale Dunava i Tamiša, kasnije i po jezerima, barama, a u poslednjih desetak godina posećujem Avalu, Kosmaj, Staru planinu, a najviše Deliblatsku peščaru, baveći se strasno fotografisanjem dnevnih leptira. Od velike vode koja teče stigao sam do posne suve zemlje, do peska, do praha. U četrnaest priča ove knjige, a sve su napisane "iz prirode", čitalac može da prati jedno ljudsko iskustvo dugo oko pola veka. Iskustvo gradskog čoveka koji voli prirodu i hodočasti joj, ali koji menja polako svoju strast pritisnut ne samo istorijom, nego i društvenom situacijom, starenjem, bolešću... Knjiga ima jasne elemente autobiografskog štiva, ali ne samo iz mog realnog života, nego i iz života jednog čitaoca i pisca.
NN: Pišete romane, pripovijetke, poeziju, eseje, polemike, kritiku... Ma koliko to sve bile komplementarne discipline, za šta je potrebnije "više", a za šta "manje" Vas, i u smislu truda i u smislu nadahnuća?
Pavković: Najviše truda je potrebno da se piše poezija, potom proza, a najmanje energije odnosi pisanje kritike. Budući da sam napisao mnogo, mnogo kritka za ovih 35 godina, tu mi je otišla golema energija, ali ne žalim. Promovisao sam vrednosti, pisao o odličnim piscima i knjigama. Neki od najboljih ljudi koje sam sreo u životu su pisci, kako stariji, koji više nisu među nama, tako i moje generacijske kolege... Bilo je izvanredno poznavati Aleksandra Tišmu, Voju Čolanović, ali i Pavla Ugrinova, Danila Nikolića, Mladena Markova ili, pak, Srbu Mitrovića. Divno je družiti se i razgovarati s Juditom Šalgo i Vojom Despotovom, V.R. Tucićem, s Petru Krduom i Boškom Ivkovom. I desetine savremenika su svetiljke na mom književnom i životnom putu.
NN: Od davne 1977. radte u Institutu za srpski jezik pri SANU. Koliko je sudbina našeg jezika podijelila sudbinu istorije i naroda, te koliko su mu se promijenile potrebe i prioriteti od tada do danas?
Pavković: Već 39 godina radim u Institutu za srpski jezik, sada kao urednik Rečnika SANU. Dakle, skoro 40 godina se družim s rečima, sa slojevima srpskog jezika iz proteklih 200 godina. Od Vuka i Dositeja do danas. To je neverovatno iskustvo. Ono je oblikovalo moje biće, jednako kao druženje s piscima i pisanje književnih dela. Narod i jezik su neraskidivo vezani, a dobar deo narodnog bogatstva leži u jeziku. Sve što je najbolje u nama krije se u našem jeziku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.