Sti­ho­vi ga ču­va­ju od za­bo­ra­va

BA­NJA­LU­KA - Vla­di­mir Vu­kić, pje­snik či­ji su sti­ho­vi ukle­sa­ni na spo­men-plo­či ispod ime­na 87 po­gi­nu­lih stu­de­na­ta i asis­te­na­ta Ba­nja­lu­čkog uni­ver­zi­te­ta u po­slje­dnjem ra­tu, imao je sa­mo 22 go­di­ne ka­da je u no­vem­bru 1994. po nje­ga do­šla smrt baš na na­čin ko­ji je pro­ro­čki pre­dvi­dio u tim sti­ho­vi­ma.

"O svje­tlos­ti, po­no­vo se po­ro­di iz mra­ka kad noć ne bu­de pre­ko­pa­na ro­vo­vi­ma, kad oči ne bu­du is­ko­pa­ne no­že­vi­ma, kad lju­bav ne bu­de ubi­je­na mržnjom i kad se opet po­ja­ve pti­ce i lju­di", na­pi­sao je Vu­kić, ne slu­te­ći da ga če­ka sli­čna su­dbi­na.

Na­ime, ži­vot mla­di­ća, ko­ji je u pje­sma­ma kao osno­vni mo­tiv ko­ris­tio svje­tlost i oko, na­sil­no je pre­ki­nut ta­ko što ga je snaj­per­ski hi­tac po­go­dio baš u oko.

O nje­go­vim pje­sma­ma, ra­noj smrti i ži­vo­tu uz­drma­nom ra­tom, raz­go­va­ra­li smo sa nje­go­vom maj­kom, Ra­doj­kom Vu­kić.

"Po­ezi­ju je pi­sao od ra­ne mla­dos­ti i uvi­jek je stva­rao no­ću. Sje­ćam se je­dne ve­če­ri kra­jem osam­de­se­tih, ka­da je bi­lo bom­bar­do­va­nje na Blis­kom is­to­ku. Os­tao je bu­dan do ju­tra i ka­da sam se pro­bu­di­la da idem na po­sao, po­ka­zao mi je an­ti­ra­tne sti­ho­ve, skrhan ta­moš­njim do­ga­đa­nji­ma. Kao da je osje­ćao da će se ne­što sli­čno i kod nas us­ko­ro de­si­ti", pri­ča Vu­ki­će­va. Is­ti­če da je za svo­je go­di­ne pi­sao su­vi­še pe­si­mis­ti­čno, iako je bio ve­drog du­ha.

Pre­ma nje­nim ri­je­či­ma, ra­ni ra­do­vi nje­nog si­na Vla­di­mi­ra os­ta­li su u ra­tnim vi­ho­rom za­hva­će­nom Bi­ha­ću, na­kon nji­ho­vog iz­bje­gliš­tva 1992. go­di­ne. Po­ro­di­ca se ta­da nas­ta­ni­la u Lo­ho­vo, ro­dno mjes­to Ra­doj­ke Vu­kić, oda­kle je Vla­di­mir kao mo­bi­li­sa­ni voj­nik stu­pio u re­do­ve 15. bi­ha­ćke bri­ga­de. Go­di­ne 1993. Vla­da Re­pu­bli­ke Srpske do­ni­je­la je odlu­ku da svi stu­den­ti bu­du de­mo­bi­li­sa­ni i da se vra­te na stu­di­je, pa je ta­ko i Vla­di­mir oti­šao u Ba­nja­lu­ku, gdje je 1990. upi­sao Te­hno­lo­ški fa­kul­tet.

Na­ža­lost, ve­li­ka ofan­zi­va iz bi­ha­ćke en­kla­ve izis­ki­va­la je stva­ra­nje Stu­den­tske bri­ga­de, a Vla­di­mir je dru­gi put oti­šao u 15. bi­ha­ćku. U Ba­nja­lu­ci je pro­veo go­di­nu da­na, imao je dje­voj­ku Da­du (Da­li­bor­ku), ko­joj je noć pred odla­zak na­pi­sao tri pje­sme.

"Na­kon po­gi­bi­je na­do­mak ro­dnog Bi­ha­ća i vo­lje­ne Une, dje­voj­ka i lju­di kod ko­jih je sta­no­vao u Ba­nja­lu­ci bri­žno su sa­ku­pi­li Vla­di­mi­ro­ve stva­ri i dos­ta­vi­li su nam ih. Tu su bi­le i pje­sme ko­je je u ra­tu još in­ten­zi­vni­je pi­sao", pri­ča Vu­ki­će­va op­hrva­na bo­lom.

Dvi­je go­di­ne na­kon smrti pje­sni­ka, nje­go­va dje­la sa­ku­plje­na u knji­gu po­ezi­je "Crna svi­ta­nja" ugle­da­la su svje­tlo da­na. Knji­ga je pos­thu­mno objav­lje­na 1996. za­hva­lju­ju­ći Ba­nja­lu­čkom uni­ver­zi­te­tu i Sa­ve­zu stu­de­na­ta.

Nji­ma i pro­fe­so­ri­ma sa Ka­te­dre za srpski je­zik i knji­že­vnost, po­koj­nom Lu­ki Še­ka­ri, Mi­ljku Šin­di­ću i Mir­ja­ni Vla­isav­lje­vić, ko­ji su oda­bra­li pje­sme za prvu knji­gu po­ezi­je nje­nog si­na, Ra­doj­ka je i da­nas ve­oma za­hval­na jer su, ka­ko ka­že, os­ta­li sti­ho­vi ko­ji sje­ća­nje na nje­nog si­na ču­va­ju od za­bo­ra­va. Sti­ho­vi, sem si­tnih le­ktor­skih ko­re­kci­ja, os­ta­li su auten­ti­čni. Ide­ja je bi­la da pre­os­ta­le pje­sme bu­du objav­lje­ne u dru­goj knji­zi. Vu­ki­će­va ih bri­žno ču­va, ali dru­ga zbir­ka po­ezi­je do dan-da­nas ni­je objav­lje­na.

O po­ezi­ji Vla­di­mi­ra Vu­ki­ća pro­fe­sor do­ktor Mi­ljko Šin­dić na­pi­sao je: "Bio­graf­ske in­for­ma­ci­je, ma ko­li­ko bi­le su­dbo­no­sne i pre­su­dne, je­dnu po­ezi­ju ne­će uči­ni­ti ni bo­ljom ni go­rom ne­go što jes­te i što mo­že bi­ti... ...Vu­ki­će­vim pe­sma­ma ni­su po­tre­bne po­se­bne na­klo­nos­ti i ne­li­te­rar­na 'po­ma­ga­la'. U do­me­nu svo­je ume­tni­čke os­tva­re­nos­ti ona će sa­ma se­be oprav­da­ti i održa­ti".

"Pro­mo­ci­je knji­ge 'Crna svi­ta­nja' 1996. go­di­ne na prvom saj­mu knji­ge u Ba­nja­lu­ci, kao i u ta­daš­njem re­kto­ra­tu (zgra­da Kul­tur­nog cen­tra Ban­ski dvor) bi­le su ve­oma po­sje­će­ne i la­ko su do­la­zi­le do pu­bli­ke", pri­ča Vu­ki­će­va. Udru­že­nje knji­že­vni­ka iz Pe­trov­ca, ko­je je ne­ko­li­ko go­di­na po­sli­je ra­ta egzis­ti­ra­lo u Ba­nja­lu­ci i na­kon to­ga, na­ža­lost, zbog fi­nan­sij­skih ra­zlo­ga uga­še­no, no­si­lo je ime Vla­di­mir Vu­kić.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.