Dušan Petrović, jedan od istaknutijih pozorišnih reditelja iz Srbije, ovih dana boravi u Banjaluci, intenzivno radeći sa ansamblom Narodnog pozorišta Republike Srpske (NP RS) na komadu "Zločin i kazna" Fjodora Mihajloviča Dostojevskog.
Premijera predstave je predviđena za kraj marta tekuće godine, a ansambl, koji broji čak 21 glumca, većinom dobro poznaje reditelja.
"Sveti Georgije ubiva aždahu" Dušana Kovačević ili "Razvojni put Bore Šnajdera" Ace Popovića, neki su od komada savremenih pisaca koji su uspješno igrani na daskama NP RS prethodnih godina. Ovaj put, kako ističe reditelj, kocke su se složile za izvedbu klasika ruske književnosti 19. vijeka. "Zločin i kazna" biće ukupno njegova šesta režija u NP RS, a koliko je ansambl u Banjaluci napredovao od podaleke 1999. godine, kada je prvi put radio sa istim, zbog čega pozorište opstaje kroz vijekove, te koja je njegova perspektiva, Petrović je povodom rada na novoj predstavi govorio za "Nezavisne".
NN: Kako ste se odlučili za ovaj klasik Dostojevskog?
PETROVIĆ: To je nešto što ja odavno želim da radim. Mislim da su dela Dostojevskog kod većine ozbiljnih reditelja na nekom ličnom spisku želja. To su teme koje su neprolazne, koje su večito aktuelne na jedan uzvišeni, a ne na dnevnopolitički način. Za takvog klasika potrebno je da se stvore određeni uslovi i da postoji dobra volja sa obe strane, kao što je u ovom slučaju dobra volja NP RS i mene. Ove godine se navršava bukvalno 20 godina saradnje. Ovo je moja šesta režija u ovom pozorištu i činjenica da imamo tako dobru saradnju, da ja vrlo dobro poznajem ovaj ansambl i da s njima jako dobro kumuniciram, prosto je prirodno dovelo do toga da radimo jedan jako zahtevan i veoma značajan komad.
NN: Ta zahtjevnost se ogleda i u tome što je Dostojevski začetnik psihološkog romana. Na koji način u ovom komadu i inače prikaziti unutrašnja stanja likova na sceni kroz dramaturški i rediteljski postupak?
PETROVIĆ: Dostojevski je oduvek bio izazov za pozorište. Tražeći dramatizaciju za ovaj komad, naišao sam na sedam-osam tekstova, a na internetu sam video da postoji bar još dvadeset-trideset. Dakle, Dostojevski je od početka bio autor koga su mnogi značajni pisci adaptirali za pozorište počevši od Kamija, preko Andžeja Vajda, koji je bio i pisac i raditelj itd. Mnogo naših poznatih reditelja takođe je adaptiralo Dostojevskog, ne samo "Zločin i kaznu", nego i "Zle duhe", "Braću Karamazove" i druga djela, jer ima nešto u načinu na koji piše Dostojevski. Ako obratite pažnju, roman "Zločin i kazna" je tri četvrtine pisan u dijalogu. Za razliku od nekih drugih pisaca koji obično pišu deskriptivno, Dostojevski je u romanu koristio dijalošku formu jako mnogo. Samim tim je ovo, kao i većina dela Dostojevskog, veoma povoljno za ono što jeste dramska struktura. S tim što dramska struktura podrazumeva neko sažimanje, jer ta količina teksta bi se eventualno mogla izneti u seriji, a pozorište ipak mora da se bavi sažimanjem. Dostojevskog su igrali jako mnogo u celoj Evropi i u celom svetu. Jako je puno prerađivan za pozorište i očigledno je to rađeno i sa dosta uspeha do sada.
NN: Pomenuli ste da dvije decenije sarađujete sa NP RS, a znamo da ste radili i u Beogradu, Nišu, Novom Sadu... Nezahvalno je porediti, ali koje mjesto Banjaluka zauzima na mapi velikih srpskih pozorišta danas?
PETROVIĆ: Činjenica je da je svaki ansambl drugačiji. Ovo je jedan ansambl koji je, po mom mišljenju, gledajući na ceo prostor koji ste nabrojali, najviše napredovao. Prije dvadeset godina to je bio jedan sasvim drugačiji ansambl. Tada su u moju prvu predstavu koju sam radio ovde bili uključeni studenti tek osnovane Akademije u Banjaluci. Danas ti ljudi nose repertoar i ovo pozorište je zaista jako veliki napredak ostvarilo. Po mom mišljenju, ono danas definitivno spada među najznačajnija naša pozorišta. Kada kažem naša, mislim na neko naše govorno područje. Veliki kvalitet je u pitanju i sama ta činjenica da Banjaluka ima Akademiju mnogo doprinosi celoj toj slici, i ja tu vidim i dodatnog prostora za napredovanje. U krajnjoj liniji, to možete da vidite i sami, da u poslednje vreme mnogi banjalučki glumci gostuju i u serijama i filmovima širom regije. Ovo pozorište iz godine u godinu napreduje, što se ne može reći za mnoga pozorišta u Srbiji, tamo ima svega.
NN: Generalno gledano, slažete li se da pozorište nema veliki uticaj na društvo, ali ima na pojedinca, što je i tajna njegovog opstanka?
PETROVIĆ: Pozorišna umetnost je veoma stara. Ako uzmemo da je pozorište ono što je Bruk rekao, "neko nešto radi, a neko ga posmatra", to postoji od praiskona u rudimentalnom obliku. A pozorište u institucionalnom smislu postoji više od dve i po hiljade godina. U tih dve i po hiljade godina mnogo puta je predviđano da će pozorište nestati, pa je ono ipak opstajalo, nastavljalo, a i dalje postoji. Uticaj koji pozorište ima na onoga ko dođe da gleda predstavu je tu apsolutno ključan. U današnje vreme, taj uticaj je mnogo veći nego uticaj na pojedinca koji gleda film, iako je film masovnija stvar. Film može više ljudi da pogleda nego pozorišnu predstavu i u nekom socijološkom smislu film pokriva šire mase, ali mislim da je doživljaj gledaoca u pozorišnoj sali, kada je pred njim neko ko je živ čovek koji izgovara neke reči i osećanja, da je taj utisak mnogo snažniji i da stoga prava pozorišna publika to zna i da ona ostaje verna pozorištu. Ono što mene raduje jeste da se mnogo mladih ljudi pojavljuje, dolazi i postaje pozorišna publika. Taj trend ne vidim samo ovde, nego u svim našim pozorištima. Uostalom, ja sam i profesor na akademiji i imam taj deo priče. Meni svake godine dolaze nova deca na prijemni ispit i na neki način veruju da se kroz pozorište može nešto uraditi. Ne može možda sa masama, nego sa pojedincima.
NN: Čini mi se da po onom što vidite kao profesor na akademiji ne sumnjate u kvalitet budućeg pozorišnog kadra. Ipak, šta je sa finansijama namijenjenim pozorištu?
PETROVIĆ: Što se tiče finansija, pamtim bolja vremena. Pamtim vremena kada su pozorišta imala i mnogo veću produkciju i kada su pojedinačne predstave koštale mnogo više i bile mnogo bolje opremljene nego danas. Međutim, pozorište, opet ponavljam, i kroz današnju finansijsku krizu, dokazuje svoju vitalnost i pokazuje to da opstaje i da u nedostatku sredstava se pribegava nečem drugom, a to je mašta i glumačka igra. Pozorište jeste umetnost koja može da se stvara praktično i bez dinara, ali neka nas ne čuju ovi gore.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.