Predrag Štrbac, pozorišni reditelj iz Srbije, trenutno boravi u Banjaluci, gdje sa ansamblom Narodnog pozorišta Republike Srpske radi na predstavi "Opasne veze" Kristofera Hemptona, koja će premijernom izvedbom 18. oktobra tekuće godine otvoriti novu sezonu u nacionalnom teatru Republike Srpske.
Iza Štrpca je pedesetak pozorišnih predstava, a u NP RS ovo će mu biti četvrta režija. Prije "Opasnih veza" u ovoj kući postavio je "Kokošku" Nikolaja Koljade, "Tramvaj zvani želja" Tenesija Vilijamsa i "Ban prvi" Branka Brđanina. O novoj predstavi i uopšteno pozorišnom životu, ovim povodom, govorio je za "Nezavisne".
NN: Za početak, šta nam možete otkriti o komadu "Opasne veze", koliko će glumaca biti na sceni, kakav je proces rada?
ŠTRBAC: Komad je opasan, kako mu i ime kaže. Glumaca ima trinaestoro u podeli. To je jedna srednja podela, srednje veličine. Međutim, ono što mene raduje jeste da je od tih trinaestoro glumaca njih osmoro jako mladih. Oni su treća i četvrta godina Akademije umetnosti u Banjaluci, odsek gluma. Divni neki klinci, talentovani, profesionalni, pozitivni i jako kreativni. Naravno, tu je još pet glumaca koji daju stabilnost komadu, koji su iskusniji. Međutim, i ti ljudi su mladi. Dvoje glavnih glumaca, Vladimir Đorđević i Snježana Mišić, imaju trideset i nešto - četrdest godina, tako da imamo jednu jako mladu i poletnu ekipu.
NN: Vi ste sarađivali sa više generacija ansambla NP RS.
ŠTRBAC: Da, ovo je moja četvrta predstava u ovoj kući. Ja sam kao mlad reditelj 2001. godine na jesen došao prvi put u Narodno pozorište Republike Srpske, režirajući Koljadin tekst "Kokoška". Nikolaj Koljada je savremeni ruski pisac i to je jedna komedija koja je, što mi je izuzetno drago, i dan-danas na repertoaru. Prvog decembra ove godine slavićemo 20 godina igranja. Ja sam se dogovorio sa menadžmentom teatra da dođemo i da zaista proslavimo, jer prava je retkost da jedna predstava traje toliko dugo.
NN: Da, nemam tačan podatak, ali mislim da je to najdugovječnija predstava u istoriji ovog teatra. Šta mislite da je tajna njenog uspjeha?
ŠTRBAC: To je ono što se kaže, rodi me, majko, srećnog pa me baci i u trnje. To jeste pitanje sreće. Mi smo imali odličan tekst, radili smo jako lepo, imali smo divan koncept i glumačku ekipu, međutim to sve postoji i u raznim drugim projektima, pa se ne desi. Prosto, ovdje smo odmah dobili publiku i ljude koji su već u prvoj godini izvođenja po četiri, pet, šest puta gledali predstavu. Nisam ljubitelj toga da govorim kako se desi magija u teatru, ali postoje momenti kada se zaista desi magija.
NN: Da se vratimo na "Opasne veze". Pisac Kristofer Hempton je dolazio u Srbiju prije nekoliko godina. Da li ste ga upoznali i bili u kontaktu s njim?
ŠTRBAC: Ne, ja to i ne znam. Prvi put čujem da je dolazio. On je čovek Amerikanac koji je bio inspirisan romanom Pjera Šoderloa de Lakloa iz 1782. godine. Napisao je dramatizaciju romana i onda je izašla 1988. godine i ona čuvena filmska verzija sa Džonom Malkovičem i Glen Klous, pa je potom snimljena i kineska verzija filma i još nekoliko filmskih verzija, zato što je to jako dobra priča. Tu dolazimo do onog čuvenog pitanja, zašto se radi neki komad u pozorištu. Zato što je dobra priča. Ovo je priča o taštini, o ljubavi, o poverenju, o izneveravanju, o velikim snovima, o lažnim snovima, o iluzijama. Pre svega o tome koliko su ljudi spremni da slažu jedni druge, a bogami i sami sebe.
NN: Kada je Hempton dolazio u Srbiju, priznao je kako su mu kolege, još kada je u studentskim danima radio dramatizaciju romana "Opasne veze", govorile kako tu nema sukoba i kako je riječ o običnim pismima, ali ih je kasnije pobio svjetski uspjeh te dramatizacije. S tim u vezi, koliko je Vama bliska ta epistolarna forma?
ŠTRBAC: U Ateljeu 212 se, recimo, dugo vremena igrao komad "Korešpodencija", koji je bukvalno korešpodencija, dakle pismo, pismo, pismo. Taj ansambl je predvodio Bata Stojković i predstava je igrana mnogo godina. Međutim, meni lično epistolarna forma nije toliko bliska. Zbog toga mi je mnogo draži Hemptonov komad, koji je komad - komad, gde su scene, gde su linije, gde su tokovi. Njega ima puno, ja sam deo teksta štrihovao, ali to je prirodan proces pripreme jedne predstave. Međutim, same situacije, sukobi i uopšte životnost tih likova (nebitno što su oni iz epohe sedamstodevedesetih iz Francuske) je nešto neverovatno. To ne možemo nazvati klasikom jer je komad nastao pre četrdesetak godina, ali to je vrsta neoklasike. To je toliko dobro da je već za života pisca ušlo u klasiku u smislu toga da ljudi tekst propoznaju širom meridijana. Kada bismo prebacili u naše podneblje, to je kao Dušan Kovačević, živi klasik dramskog stvaralaštva. Taj komad je jako životan i kad sklonite sve te slojeve epohe, salona, stavova, on postaje savremen. Ono što uđe u klasiku je uvek univerzalno i to je ono zbog čeka su i Šekspir i Čehov i Gete naši savremenici.
NN: S obzirom na to da radite u Srpskom narodnom pozorištu, koje se, za razliku od ostalih, više bavi dramskim tekstom, možete li nam reći otprilike gdje je savremena srpska drama?
ŠTRBAC: To pitanje je toliko pipavo. Kao da smo u nekim političkim pregovorima pa ste me sad pitali koja je sudbina Balkana. Teško je bilo kakvo mišljenje, a pogotovo prognozu dati.
NN: Mislio sam, po Vašem iskustvu, da nam kažete da li prevladava postdramski tekst ili klasična forma?
ŠTRBAC: Ja zaista ne znam šta je postdramski tekst. Ostaću na svojoj generaciji u kojoj ima ozbiljnih i divnih pisaca i spisateljica. Meni je velika naša spisateljica, recimo, Milena Marković, nekoliko godina mlađa od mene. Neko voli, neko naravno ne voli taj izraz. Ponoviću, ja ne znam šta je postdramski tekst, jer dobra priča je dobra priča ako je zanimljiva za reditelje i za glumce, pa samim tim i za publiku. Ako nema sukoba, ako nema sižea, ako nema fabulu, da prevedem na jednostavan srpski jezik - ako nema priče, onda to ulazi u zonu nečega što se zove, ne kažem da je to postdramski tekst, angažovani teatar. Tu tek ulazimo u zonu o kojoj ja ne bih pričao, jer tako pozorište postaje pamflet, i to dnevni, ne čak ni mesečni. Pominjanje konkretnog političara na sceni - može, nisam ni za kakvu cenzuru, ali je to toliko providno i prolazno. Možda taj političar izgubi izbore sledeće godine, a predstava još na repertoaru. Zbog toga sam ja više za dobre i ozbiljne priče. Ako pogledate ozbiljne američke filmmejkere, kako oni to zovu, poput braće Koen, recimo, videćete da se sve to svodi na dobru, vrlo realističnu i klasičnu priču. Ako pogledate istoriju pričanja priča bar dve i po hiljade godina unazad, da odemo do antičke Grčke - tu su različiti stilovi, različiti žanrovi, različiti načini, ali dobra priča, jasna, razumljiva, koja vas dira na neki način je esencija svega. Kada to nemate, onda hvatate razne alibije da se sakrijete iza nečega. Verovatno zvučim kao tradicionalan, ali hajde, dovoljno sam mator i imam pravo biti i tradicionalan.
NN: Tu dolazimo i do uticaja teatra, koji opstaje hiljadama godina, a uvijek je uticao na manjinu, nikad na većinu stanovništva.
ŠTRBAC: Kažu da je teatar uvek u krizi i to je tačno. Nikada nema dovoljno para, uvek je vezan za društvo, državu itd. I to je normalno još od starih Grka. Međutim, mislim da je teatar danas u ozbiljnom iskušenju zbog digitalizacije svega. Polazim od sebe, da ne reklamiram online platforme, gde ja za 500-600 dinara, odnosno 10-20 KM, pored niza gluposti, imam stotine i stotine sati vrlo kvalitetnog filmskog programa. I sada čovek treba naterati sebe da se spremi po nekoj kiši, po nekom snegu, po nekoj vrućini, da ode do nekog mesta, tamo sedne i gleda neku predstavu. Ako mu se svidi super, a šta će ako mu se ne svidi, sad treba tu da izlazi i da pravi buku, a ako gleda naki sadržaj na šezdesetinčnom TV-u, ako mu se ne svidi, sve što treba da uradi jeste da stisne dugme. Mislim da je to veliki problem. Teatar nikad nije mogao da dopre do velikog broja ljudi, ali od kada su se pojavili radio, televizija i sada internet, taj broj je još manji. Recimo, da mi sad ovde snimimo neki vic i okačimo ga na YouTube, ako smo dovoljno duhoviti, mi ćemo za sedam dana imati 200.000 pregleda. Dvesta hiljada publike u teatru je ozbiljna cifra. Mislim da je samo zato važno da teatar što više radi, makar mi svi u njemu postali čudni ljudi koji se tu skupljaju i koji nisu digitalni, nego analogni. Po tu cenu, da nas smatraju čudnim, mislim da je jako bitno da radimo, jer neki ljudi ipak žele da dođu i da imaju ovde i sada kontaktnu interakciju sa drugim ljudskim bićem.
NN: Bez te interakcije su i online predstave prošle godine doživjele debakl?
ŠTRBAC: To je i moje pozorište radilo, a ja sam apsolutni protivnik. Kada snimate glumca, to se zove film ili serija, ali kada vi snimate predstavu koja je pravljena da ne bude snimana, naravno vi snimate za arhivu i to je OK, ali da to puštate kao gotov proizvod, to nije dobro. Prosto, nije rađeno da tako bude prikazivano, nego da ljudi dođu i pogledaju uživo. Naravno da je doživelo debakl. To je očekivano i drago mi je da su pozorišta povukla te online predstave.
NN: Iza Vas je oko pedeset režija, što je ozbiljna pozorišna karijera. Čije ste tekstove i sa kojim ansamblima najviše voljeli raditi?
ŠTRBAC: Kada pričamo o takvim stvarima šta vam je draže Partizan ili Zvezda, kauboji ili Indijanci, Čehov ili Šekspir - ja uvek kažem Čehov. Šekspir je naravno veliki pisac kao i dosta njih, ali meni je definitivni najdraži Čehov. Što se tiče ansambala, oni se jako menjaju. Jedan ansambl vam ostane u dobrom sećanju, a za pet godina se potpuno preokrene situacija, neki glumci odu u penziju, neki nažalost ne budu više među nama itd. Sada mogu da pričam o ovom iskustvu. To je bilo u dogovoru sa umetničkim direktorom Vladimirom Đorđevićem. Ja sam njega zamolio da napravimo tim koji je ultra pozitivan i to nam se i desilo, to nam se dešava. To je meni najvažnije. Naravno da je dobar tekst bitan i sve oko predstave, ali ljudi koji hoće da rade su najbitniji, da veruju meni, a pre svega da veruju sebi. Znate, kada radite sa ljudima koji ne veruju u sebe, to je muka. Tako da najbolji ansambli su mi bili razni u raznim periodima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.
