Pozornica

Pratite nas na Google news

Sofija Juričan: Publika svaki put u pozorište dolazi po katarzu

Sofija Juričan: Publika svaki put u pozorište dolazi po katarzu
Foto: N.N. | Sofija Juričan: Publika svaki put u pozorište dolazi po katarzu
Milan Rakulj

Sofija Juričan glumica je beogradskog "Ateljea 212" koja je sa ovom kućom dvije godine zaredom gostovala na Međunarodnom festivalu glumca "Zaplet" u Gradskom pozorištu "Jazavac".

Ove godine banjalučka publika gledala ju je u predstavi "Ovaj će biti drugačiji" spisateljice Staše Bajac i rediteljke Đurđe Tešić, kada je osvojila nagradu publike za glumicu večeri, dok je prošle godine igrala u pobjedničkoj predstavi festivala "Režim ljubavi", spisateljice Tanje Šljivar i reditelja Bojana Đurđeva. Juričanova je tada ujedno osvojila nagradu žirija za najbolju glumicu "Zapleta", a kakve utiske nosi iz Banjaluke, govorila je za "Nezavisne novine". Regionalna publika upoznala ju je i kroz serije "Istine i laži" i "Zvezdara".

NN: Ove nagrade govore da između Vas i Banjaluke postoji posebna veza?

JURIČAN: Između mene i Banjaluke postoji to nešto. Izgleda da sam ja glumica po merama Banjaluke, ali moram reći i da je Banjaluka zaista grad po mojoj meri, pre svega, u smislu ljudi. Ja tu imam puno i prijatelja koje sam sticala tokom života i toliko mi je drago svaki put kada dođem u Banjaluku. To je tako fantastična atmosfera i grad živi na najbolji mogući način. Ljudi su nekako zdravi, lepi, dostojanstveni i nekako očuvani usled svih ovih okolnosti koje svi mi živimo. Kulja neki život unutar te Banjaluke. Skoro sam imala i poziv da radim predstavu, ali nisam mogla, jer sam angažovana u "Ateljeu 212", a to je nešto što bi mi jako prijalo i što bih volela da se desi u skorijoj budućnosti.

NN: Ove godine u Banjaluci povodom predstave "Ovaj će biti drugačiji" kazali ste da priča o djevojkama koje vrše nasilje nad sopstvenim tijelima izgleda mnogo gore u stvarnosti nego na sceni. S tim u vezi, da li umjetnost uopšte stiže da isprati stvarnost u ovom modernom, digitalnom dobu?

JURIČAN: To je odlično pitanje. Često, kada nešto vidimo na sceni, u tom momentu mislimo da je to preterano i predimenzionirano, zato što smo mi kao glumci navikli da se bavimo ekstremima i ekstremnim situacijama. Kad igrate neki lik ili situaciju, ne bavite se onim najuobičajenijim starima, nego uzimate ono što je najoštrije ili najjače. Međutim, mi smo sada došli do toga da ono što vidimo na sceni nije često ni blizu oštro kao ono što se događa u realnosti. U tom smislu - da, postoje mnogo gore stvari u stvarnosti nego na sceni, gde one dobijaju neki artificijelni oblik da nekada ne bi čak bile preteške ili pregorke, pa se pravi neki žanrovski otklon, a zapravo su mnogo surovije i realnije.

NN: Tu surovost i realnost posebno je teško izvesti kroz postdramski tekst, a takvi su tekstovi predstava "Ovaj će biti drugačiji" i "Režim ljubavi"?

JURIČAN: Jeste, to je veoma teško za igranje zato što vi zapravo nemate klasičan dijalog i dijalošku formu sa partnerom, nego su to na neki način predstave između kabarea, stendapa, monodrame itd. To mora da pređe rampu, da ide ka publici, da se odbija o publiku i onda da ide do vašeg partnera, da bi partner mogao da odgovori. Vrlo je kompleksan jezik tih predstava, "Režima ljubavi" pogotovo, i onda je to trebalo upriroditi.

NN: Kakva je sudbina ovog komada danas?

JURIČAN: Mi smo upravo pre dve noći proslavili pedeseto izvođenje za nešto više od jedne sezone, što znači da smo igrali, recimo, četiri puta mesečno i to vam najbolje govori kakav je uspeh postigla ta predstava i to na maloj sceni "Ateljea 212", koja je onako u podrumu, gdje se nižu, da tako kažem, eksperimentalne predstave, od kojih, naravno, neke budu uspešne, neke manje uspešne. Pre svega, to je, kako ste rekli, postdramski tekst koji je fantastično napisala Tanja Šljivar i koji je, ne samo aktuelan, nego slojevit, duhovit, potresan i istinit, a postdramski tekstovi su zaista jedna od najtežih formi. U tom smislu, ova predstava je ogromna pobeda.

NN: Banjalučka publika imala Vas je priliku gledati i u komadu "Moja ti", gdje igrate, slobodno možemo reći, uz tri dive srpskog glumišta. Koliko je za Vas saradnja sa Tanjom Bošković, Svetlanom Bojković i Goricom Popović bila izazovnija ili teža u odnosu na saradnju sa glumcima Vaše generacije?

JURIČAN: Da Vam kažem, ovo stvarno može da zvuči kao floskula, ali glumci nekako nemaju godine. One su kao devojčice. Pored njih možeš da imaš neku veću odgovornost, a sa druge strane i mnogo više da se prepustiš, zato što si u sigurnim rukama, neko te nadgleda, vodi te i tu se ništa ne može previše oteti kontroli i otići u pogrešnom pravcu baš zbog toga što te žene imaju toliko iskustva. One su toliko ostvarene i kao žene i kao glumice da se prosto nesebično daju i uživaju u tome kao kada su bile mlade. Njihova imena i njihovi životi apsolutno nešto znače na prostoru stare Jugoslavije i one su se tako u svemu tome očuvale, zato i jesu i dan-danas na sceni. Ovaj život, da tako kažem, melje i mnogo ih je nestalo, što fizički, što sa scene. Ta predstava je o herojima i njih tri zaista i jesu heroine.

NN: Pored "Ateljea 212", koji je Vaša matična kuća, igrate i u drugim beogradskim pozorištima. Šta je ono što, po Vašem mišljenju, beogradska pozorišna scena nudi u odnosu na ostatak regiona, a šta je ono što joj nedostaje?

JURIČAN: Danas u Beogradu imamo hiperprodukciju, veoma se brzo nižu premijere u svim pozorištima, uprkos manjku novca. Pozorišta se na sve moguće načine bore da publika ne trpi i utrkuju se da ponude što bolji proizvod. Tu je najveća opasnost da počnu da podilaze publici u smislu ukusa i tretiranja nekih tema, da joj se po svaku cenu približe, ulaguju i dodvoravaju. Naravno, blagajna uvek govori svoje i tu morate naći balans kako da edukujete publiku s jedne strane i sa druge da ne izostane ni to da publika u svemu tome uživa i da dolazi po još. Mislim da publika svaki put u pozorište dolazi po katarzu. Mislim da je to suština, bez obzira na teme, na žanrove koji se tretiraju, da se publika u pozorište uvek vraća da dobije jednu vrstu pročišćenja, kanalisanja, proviđenja. Ono što nedostaje beogradskim pozorišnim kućama jeste više glumaca iz unutrašnjosti Srbije i iz regiona, kakav je slučaj, recimo, sa serijama.

NN: Aktivni ste i u serijama, ali čini mi se da ste najaktivniji i nekako najviše odskačete od drugih u sinhronizacijama?

JURUČAN: Imala sam dvadeset četiri ili pet godina kada sam počela da radim sinhronizacije i to je jedna posebna disciplina. Ima fenomenalnih glumaca koji nemaju tu veštinu i ne mogu to da rade, ali ja sam nekako imala od koga i da učim na početku, a sada sam postala jedna od glumica koja pokriva najširi spektar glasova. Dajem glas i devojčicama i dečacima i tinejdžerima i majkama i starijim ženama, tako da se zna desiti da u jednom crtaću imam čak deset glasova. Ponosna sam na tu veštinu i sve više je koristim i u pozorištu.

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije Nezavisnih novina.

Najčitanije