Tihomir Stanić u spisak mnogobrojnih istorijskih ličnosti koje je igrao upisao je i lik slavnog španskog slikara Pabla Pikasa. Riječ je o predstavi "Jedan Pikaso", koja je premijerno izvedena u "Ateljeu 212" u ponedjeljak uveče. Duodramu Džefrija Hačera na scenu je postavio reditelj Erol Kadić, a Stanić je pozornicu podijelio sa fenomenalnom Sofijom Juričan.
O utiscima sa premijere, samoj predstavi i drugim projektima u koje spada i dugo najavljivani film o Jasenovcu, Tihomir Stanić govorio je za "Nezavisne".
NN: Za početak, da li ste zadovoljni premijerom komada "Jedan Pikaso"?
STANIĆ: Pored premijere, imali smo mi i otvorene generalne probe i pretpremijeru, zato što samo 50 ljudi može da prisustvuje svakoj predstavi. Zbog interesovanja imamo i reprizu. Svaki put pred publikom to prođe veoma dobro. Do same premijere dobro smo se tempirali, tako da je premijerno izvođenje bilo verovatno i najbolje. Imam tu sreću da igram sa Sofijom Juričan. To je mlada glumica koju poznajem već dugo. Imamo neko međusobno poverenje, tako da se nismo ustručavali da igramo snažno, bez straha i sa dosta emocija koje zahteva ova predstava. Jedan od preduslova za ovu predstavu jeste da imate poverenja u partnera i ja sam znao da će to proći kako treba.
NN: Šta Vam je bilo najvažnije prilikom gradnje lika slavnog slikara?
STANIĆ: Pošto je u pitanju jedan od najslavnijih umetnika dvadesetog veka, publika sama ima veliko učešće. Tako smo radili tu predstavu. Ja ne pokušavam da imitiram Pikasa, osim možda frizurom iz tog vremena i ponekim gestom. Faktički, to je priča o umetniku koji može biti bilo ko ko dođe u situaciju da neko želi da uništi njegovo delo. To je priča o njegovoj borbi da sačuva svoje delo. Ima tu jedna od replika gde Pikaso kaže, ako mu je zabranjeno da slika, da ga slobodno mogu i ubiti, zato što potreba za stvaranjem i radost stvaranja njega čini kompletnim.
NN: Kazali ste da je piscu Džefriju Hačeru lajtmotiv za tekst bio nacistički obračun sa takozvanom degeneričnom umjetnošću, što je u neku ruku aktuelno i danas.
STANIĆ: Da, to je jedna koincidencija koja ovaj tekst čini aktuelnim, ne samo danas u Srbiji, nego i u regionu i svetu. Imamo slučaj da su jednom umetniku islamisti odsekli glavu zbog karikatura. U Srbiji postoji taj problem da napadaju glumce jer igraju u predstavi o Srebrenici, a nema te emocije u odnosu na ljude koji su tamo počinili zločin. To je ono što kaže i Pikaso kada ga pitaju zašto je uradio "Gerniku", a onda on govori nacistima da je nije on napravio, nego oni.
NN: Mislite li ipak da je umjetnost današnjim režimima mnogo manje bitna, jer cenzura nije zvanična, a i novčana ulaganja su mnogo manja nego u nekim prošlim vremenima?
STANIĆ: Mislim da je to uvek slično. Kako nekad, tako i danas, u slavnim demokratskim društvima postoje teme koje nisu poželjne i onda, kada se države usredsrede na svoje ciljeve, pronalaze mehanizam cenzure u odnosu na sve ono što im ne odgovara. Zbog toga postoji večna borba za slobodu. Sloboda u umetnosti, sloboda govora, dostojanstvo umetnika i običnog čoveka su kategorije koje svakodnevno moraju da se brane. To nije kategorija koja je osvojena jednom zauvek, nego kategorija koja mora svaki dan da se osvaja.
NN: Posljednji put kada ste gostovali u Banjaluci promovisali ste film Gorana Markovića "Delirijum tremens", gdje ste ulogom glumca Dagija dali svojevrsni omaž glumačkoj profesiji. Da li Vaš Pikaso ima paralela sa Dagijem i može li se taj lik posmatrati kao omaž pozivu umjetnika, za čiju slobodu, kako rekoste, borba neprestano traje?
STANIĆ: Znate kako, uloga Dagija je bila u okviru onoga gde se glumac kreće. Ovde ima dosta zanimljivih stvari iz života Pikasa i pre će biti da je publika, koja zna dosta o Pikasu, ta koja učitava mnogo toga. Ne mora glumac sve da odigra.
NN: Godinama ste se borili da snimite film o Jasenovcu, ali do današnjeg dana niste uspjeli u toj namjeri.
STANIĆ: Uspeo sam, kako nisam. Uspeo sam i te kako. Predrag Antonijević završio je snimanje filma. On je izmontiran, ja sam ga video. U njemu ima nekih scena koje sam ja napisao, prema tome, uspeo sam. Samo u vreme kada sam ja pokušavao da snimim taj film, nisam poznavao Predraga Antonijevića. Da sam ga znao, odmah bih njemu ponudio da to radi.
NN: Govorite o filmu "Dara iz Jasenovca"?
STANIĆ: Da, govorim o filmu "Dara iz Jasenovca". Ja sam se 12 godina trudio da uradim, ne baš taj scenario, nego jedan drugi, ali to je potpuno nevažno. Onda sam sve što sam radio ustupio Antonijeviću i Nataši Drakulić, koja je napisala scenario. Taj film je snimljen i on će uskoro biti pred publikom. Znate, to je takva tema da je potpuno svejedno ko ju je obradio.
NN: Dakle, od prvobitnog scenarija ste odustali?
STANIĆ: Da, to sam ja ustupio. Međutim, imam drugu ideju da napravim seriju o deci koju je spasila Dijana Budisavljević, ali to je trenutno na dugom štapu. Možda i nije, ko zna.
NN: Da li nakon "Falsifikatora" planirate snimanje u Republici Srpskoj i uopšte koliko pratite ovdašnje prilike u kojima, po zvaničnoj politici, djeluje gotovo nemoguće osnivanje filmskog centra Republike Srpske?
STANIĆ: U poslednje vreme mnogo sam radio u Srbiji, tako da nisam u toku. Znam da svi hvale tu seriju "Kosti" koja ide posle serije "Meso", a na temu filmskog centra bi možda mogao da pišem nešto, a ovako je teško govoriti. Uglavnom, desilo se da zbog mnogih obaveza u Srbiji dugo nisam ni dolazio. Zbog korone nije me tu bilo ni privatnim povodima zbog kojih sam morao da dođem.
NN: U predstavi "Jedan Pikaso", između ostalog, bavite se položajem umjetnika u teškim vremenima. Na primjeru nepostojećeg filmskog centra Republike Srpske, reklo bi se da su to upravo ova vremena?
STANIĆ: Čak i u društvima blagostanja, komercijalni i sadržaji koji služe za zabavu i prikrivanje stvarne situacije, koji podržavaju vlast itd., uvek su prihvatljiviji od ovih dela kojima umetnici žele da kažu istinu i ukažu na probleme u društvu. Uvek je to bilo i uvek će tako biti, ali to nije razlog da se odustane od borbe za istinu. Gde god postoji nada da se nešto može promeniti, vredi pokušati.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.