Izložba "Momčilo Momo Kapor" biće otvorena u nedjelju, 8. januara, u večernjim satima u Galeriji Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske (ANURS), a riječ je o slikama i crtežima Mome Kapora iz različitih perioda njegovog stvaralaštva.
Autorka postavke je Ljiljana Kapor, istoričarka umjetnosti i supruga pokojnog pisca i slikara, a banjalučka publika istu će moći da pogleda sve do 8. marta.
Vrijedi podsjetiti da je Momo Kapor za dopisnog člana ANURS izabran 1997, a za redovnog 2004. godine. Izložba njemu u čast organizovana je kao dio proslave Dana Republike Srpske, a više o postavci i o Momi Kaporu ovim povodom Ljiljana Kapor govorila je za "Nezavisne".
NN: Izložba je retrospektivna, šta čini njenu građu, iz kojeg perioda je najstariji, a iz kojeg najnoviji rad?
KAPOR: Ovo je retrospektivna izložba i slobodno možemo da je nazovemo vizuelnim putopisom kroz Mominu biografiju. S obzirom na to da postoji knjiga "Putopis kroz biografiju", koja je jedna od njegovih autobiografskih knjiga, ja sam pokušala da pored slika kojih ima 44 (uglavnom ulje na platnu) iz raznih perioda ovde prikažem prvi put vama sigurno i drugi put uopšte, njegove crteže s Akademije. Ovi crteži su apsolutni raritet. Najranije slike su iz perioda 1956. 1961. i 1964. godine pa nadalje, a najnovije su iz 2007. ili 2008. godine. Do tog perioda je slikao. Kada se razboleo, više nije mogao da slika.
NN: Iz Mominih knjiga znamo da su on i Boro Drašković bili začetnici auto-stopa u Jugoslaviji, te da su kao mladići na proputovanjima u raznim gradovima preživljavali zahvaljujući Mominim portretima, koje je Boro prodavao na ulici. S tim u vezi, za koliko građe se pretpostavlja da je izgubljeno?
KAPOR: Bukvalno je sve izgubljeno, osim ovoga što će posetioci izložbe moći da vide. To je sve što je ostalo. Čak i slike sa nekog konkursa na kojem je Moma dobio prvu nagradu po završetku Akademije više ne postoje, jer su ostale na Akademiji i ne zna se gde su završile. Zbog toga su ovi crteži raritet. To su neki aktovi i potpuno ćete biti iznenađeni kada vidite avangardu Mominog slikarstva šezdesetih godina prošlog veka.
NN: Kada pričamo o Momi Kaporu, prva rečenica koja mi pada na pamet, a koju je on isticao u intervjuima, jeste da je namćor kada piše i da mu je potrebna potpuna tišina, a sa druge strane, kada slika, da ima sposobnost rasute pažnje i usput pijucka vino, sluša muziku, eventualno razgovara sa gostima. Vi ste najbolji svjedok da kažete da li je to zaista bilo tako?
KAPOR: To je zaista bilo tako, zato što su to dve potpuno različite umetnosti i zahtevaju drugi tip života. Jedan tip života je kada se slika, a drugi tip života kada se piše, odnosno kada je Momo pisao. On je navodio da je to kao fen kada sa 120 prebacite na 220. Šta to znači? Pisanje zahteva potpuni mir, to je vreme askeze, vreme pripreme, smišljanja i kada počne da piše, onda sve nestaje, nema posete, nema upada u kuću, a kod nas se inače ulazilo u prolazu. Tada nema toga za razliku od perioda kada slika. Kada je slikao, naprotiv - uživao je, prijalo mu je društvo, muzika, vino.
NN: Po Vašoj procijeni, da li je više vremena provodio pišući ili slikajući?
KAPOR: To ne može da se izmeri. Kada je pisao roman, nikada nije slikao. Potpuno su mu drugačije funkcionisali tok svesti i koncentracija. Kada je pisao roman, u njemu je bio do kraja dok ga ne preda izdavaču. Onda prelazi na slikanje.
NN: Dakle, slikanjem se odmarao od književnosti i obrnuto?
KAPOR: Apsolutno, zato što obično, a to će mnogi pisci da potvrde, kada napišeš roman i završiš ga, ti si ispražnjen i blizu jednog vida depresije. Muče te pitanja da li je to dobro, kako će to primiti čitaoci. Postoji neka sumnja, a svaki pravi umetnik ima sumnju u sebe. Momo, međutim, nije imao vremena za to. Kako preda knjigu, on se baci na platno i to ne jedno, nego dva. Tu su uvek bila dva štafelaja, zato što ga je nerviralo koliko dugo se suše boje i onda je radio na dve slike istovremeno, sve dok nismo pronašli neke brzosušeće boje, koje sam ja donosila iz inostranstva.
NN: Izložba je organizovana povodom Dana Republike Srpske. Momine veze sa Republikom Srpskom bile su veoma jake. On je ovdje bio član Senata, akademik, ratni reporter, prijatelj mnogih ovdašnjih umjetnika i državnika. Kakva su Vaša sjećanja na Momine veze sa Republikom Srpskom, kako pamtite period početka rata kada je došao ovdje da izvještava kao ratni reporter, a zanimljivo je da je to uradio uprkos tome što su početkom rata počeli njegovi problemi sa vidom?
KAPOR: Nije uopšte bilo pitanje da li će on da ide kao reporter u Republiku Srpsku, jer on je pre svega po vokaciji reporter. U novinarstvu je od šesnaeste godine. Kada je bio ugrožen naš narod na ovom prostoru, on je jednostavno krenuo, jer je smatrao ispravnom Andrićevu misao da svaki umetnik mora da stane na stranu svog naroda, makar njegov narod ne bio u pravu. A Moma je smatrao, kao i mi, ili bar ja, da je naš narod u pravu. Uopšte, nije razmišljao da li će napusti svoju udobnu beogradsku kuću i krenuti da se lomata, da tako kažem, po frontovima, a bio je na gotovo svim frontovima. Uz to, ako je znao da su Hemingvej, Malro, Egziperi išli u ratove koji ih se nisu ticali, na druge kontinente čak, a njegov narod na nekoliko stotina kilometara od njega doživljava tragediju, s tim što je on govorio da su svi doživljavali tragediju i jedni, i drugi i treći, onda za njega posebno nije bilo dileme. On je išao i pisao o tragediji svog naroda i tragediji koja je rat sam.
NN: Koliko mislite da je tragedija koju je on lično doživio u Drugom svjetskom ratu uticala, po svjesnom ili nesvjesnom planu svejedno, da Momo Kapor kasnije postane umjetnik?
KAPOR: Verovatno ga je ta tragedija odredila i u tom smislu. Majka ga je zaštitila svojim telom kada je bilo bombardovano Sarajevo 1941. godine i poginula. On je tad imao četiri godine. Nisam psiholog, ali mislim da je to imalo uticaja na kompletan njegov život. Ta blizina smrti verovatno je odredila i radost koju je on imao prema životu. On je zaista bio čovek od života i čovek koji je voleo život.
NN: Nešto slično mi je odgovorio i Aleksandar Đuričić, autor knjige "Kaporova školica", koja je skoro objavljena. Da li ste zadovoljni ovom biografijom Vašeg pokojnog supruga?
KAPOR: Zadovoljna sam prilično. Takvu biografiju kakvu je imao Momo staviti u jednu knjigu među korice, kolika god da je ona, mala, srednja, velika ili u tomovima, a tomove bi trebalo ispisati što se tiče Mominog života, zaista je zahtevan posao. Sarađivali smo jako puno i ja sam Đuričiću dosta pomagala. Dosta stvari je uneto u knjigu o kojima se nije znalo, o mnogo čemu se i znalo iz tri knjige autobiografije koju je Momo napisao pred smrt, a u kojima se opraštao. O Momi su ovde pričali i neki ljudi koji nisu ranije, a do kojih je Đuričić došao.
NN: Đuričić je pisao i o slavama u Vašem domu, rekavši da su na Vašu krsnu slavu dolazili ljudi različitih ideoloških opredjeljenja koji se ni na ulici ne bi pozdravili, a svi su bili prijatelji Mome Kapora. Šta je ljude najviše privlačilo Momi i otkud toliko različitih prijatelja u njegovom životu?
KAPOR: Privlačilo ih je to što je Moma bio Moma. Ja ne znam drugog takvog čoveka. Prema svima je bio otvoren. Nije bio zadrt i isključiv, jednodimenzionalan. On je jednostavno smatrao da svako ima pravo na svoje mišljenje i da niko nikoga ne treba da ubeđuje, jer ubeđivanje ne vodi do promene mišljenja sagovornika, nego obično vodi u svađu. Od svojih disidenstkih dana, pa sve do kraja bio je prijatelj i sa levima i sa desnima. Zapravo, on je imao svega nekoliko prijatelja iz njegove umetničke sfere, od Matije Bećkovića, koji mu je najstariji prijatelj, do Rade Đuričin i Dobrice Ćosića, a ostali naši pravi prijatelji bili su ljudi "običnijih" zanimanja. Sa njima smo se družili, letovali, međusobno se posećivali, a normalno, Momu su svi znali i voleli upravo zbog toga što je bio šarmer i što, kako je on govorio, nije bio težak za održavanje. Tako su i na te naše slave i večere dolazili ljudi potpuno različitih ubeđenja. On se šalio da se i predsednici dve zaraćene države uvek lepo rukuju i razgovaraju, pa je smatrao da i njegovi prijatelji mogu zajedno sedeti za stolom i razgovarati, a onda svako može na svoju stranu. Recimo, kod nas na večeri za istim stolom sedeli su Dobrica Ćosić, Zoran Đinđić i Dragoš Kalajić. Sad, zamislite te razgovore ljudi različitih ubeđenja.
NN: Osnovali ste Zadužbinu Mome Kapora, još u godini njegove smrti. Na šta ste najponosniji u radu zadužbine?
KAPOR: Na sve sam ponosna, od nagrade "Momo Kapor" do izložbi koje smo priredili, ne dajući sebi nikakvu posebnu zaslugu zato što sam smatrala da je to prosto normalno. Sa "Srpskom književnom zadrugom" objavili smo tri knjige Mominih intervjua, za koje smatram da su izuzetno važne. One se čitaju kao roman i tu vidite kako Momo razmišlja od šezdeset i neke, pa maltene do kraja svog života.
NN: Jesu li se njegovi stavovi mnogo mijenjali, s obzirom na to da se mijenjala njegova čitalačka publika?
KAPOR: U principu ne. Čak se i publika nikada nije menjala, naprotiv. Utisak da se publika menjala stečen je zbog toga jer su njegove knjige prestali čitati u uskom krugu beogradskih anacionalnih pisaca, ali njega to nije interesovalo, kao što ga tokom celog njegovog života kritika nije zanimala. Taj svet ga nije interesovao. Ja sam najponosnija jer sam bila pored takvog čoveka koji je bio svoj, govorio je šta misli i ponašao se kako smatra da treba da se ponaša. Bio je apsolutno najpravedniji čovek na svetu i nikoga nije uvredio, čak ni ovu stranu koja mu je, recimo, zamerala što nije kao Srbin stao na stranu Hrvata u ratu. On je radio uvek onako kako misli da treba, pošto nije imao nadređene. Nisu imali odakle da ga izbace, nisu imali gde da ga zabrane. On je govorio da odgovara jedino Antonu Pavloviču Čehovu i Leonardu da Vinčiju. Samo prema njima je imao odgovornost za ono što radi.
NN: Za kraj, koje djelo sa ove izložbe je najčuvenije?
KAPOR: Mislim da je najčuveniji portret Desanke Maksimović. To je portret iz 1984. godine, koji je zaista mnogo reprodukovan i Desanka samo što ne siđe sa te slike. Svako voli neki segment njegovog slikarstva. Ja najviše volim anđele, pored svog portreta (smijeh), koji je stvarno božanstven i jedan i drugi.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.
