Kolumne

Pozitivan stav

Gordana Drobnjak

Naslov možda miriše na nekog ko je "life coach", meni na TBF i pesmu koja ne misli na "ovaj" virus, ali bar se refren može primeniti i danas.

Razlozi zbog kojih većina ljudi, od babe Slavice, kozmetičarke Tanje, do medicinskih stručnjaka i političara, u početku nije ozbiljno shvatila kovid-19 su uglavnom isti, kao i razlozi zbog kojih većina nas još ne shvata ozbiljno klimatske promene, ne vežba redovno ili nikako, ne vodi računa o ishrani ili ne štedi za penziju. Razloge možemo tražiti u isprepletanoj mreži predrasuda, navika i sklonosti (ka lenjosti, eto rime i od mene), koje utiču na naše ponašanje, od najbanalnijih stvari, poput onoga zašto kupujemo još jedne cipele u nizu, do najozbiljnijih, kao što je to i pandemija u kojoj upravo živimo.

Nevidljivi neprijatelj - Pretnja virusa korona ili bilo kog drugog za nas je potpuno apstraktna i nematerijalna i teško ju je pojmiti, posebno ako se epidemija dešava na drugom kraju sveta. Stara poslovica je to opisala kao "daleko od očiju, daleko od srca".

Pretnju od virusa korona nismo mogli procesuirati ni fizički ni mentalno. Neke druge katastrofe, kao na primer zemljotres, pa nažalost i rat, posebno u ovim krajevima, možemo lako zamisliti. Vidimo oštećene zgrade, svi znamo nekoga ko je pogođen i odmah imamo jaču emocionalnu reakciju na takvu katastrofu.

Istraživači sa Univerziteta Carnegie Mellon su se ovog leta bavili pitanjem apstraktnog u vezi sa sprovođenjem preventivnih mera protiv epidemije, poput održavanja fizičke distance i pranja ruku "jer ne možete dodirnuti, okusiti, osetiti ili videti virus". Takođe, pozitivni efekti preventivnih mera izgledaju nedokučivo jer ljudi ne dobijaju pozitivne povratne informacije o efektima svojih postupaka, jer su virusi nevidljivi i nemamo pojma da li smo ih se rešili pranjem ruku ili dezinfikujući stvari oko nas. Takođe, ne dobijamo povratne informacije o tome kako su mere prevencije smanjile šanse da se zarazimo. Štaviše, ako sve radimo kako treba, ishod je da se eventualno ne razbolimo, ali to je već stanje u kojem smo bili i pre nego što smo preduzeli mere.

Ljudi su skloni da snažno reaguju na vizuelne pretnje kao što su požari, gde bi većina nas odmah stavila zaštitne maske kad ugleda dim u vazduhu, iako pored niskog kvaliteta vazduha postoje i druge pretnje koje mnogo više i dugoročno ugrožavaju zdravlje. Nažalost, virus korona nije praćen dimom ili drugim vidljivim efektima, što otežava zamišljanje i zato se pretnja mnogo lakše potcenjuje.

Isto važi i za penzionu štednju jer radnici ne dobijaju vizuelna ili bilo koja druga upozorenja da nemaju dovoljno penzijske štednje ili da penzija, nekad tamo daleko u budućnosti, neće biti dovoljna. Takođe, oni koji štede u većini slučajeva nemaju opipljive povratne informacije o svojoj uštedi i kako će poboljšati svoj budući život nakon penzionisanja.

Hladna i daleka - Pored apstraktnosti, naš adekvatan odgovor na virus korona umanjila je kratkovidost. Ista je dobro poznata i u finansijama jer, zajedno s averzijom na gubitke, čini da investitori samo kratkoročno posmatraju svoje investicije. To znači da u padovima na tržištu, kao i ovom kome smo svedočili sa proleća, većina investitora prejako reaguje na gubitke, paniči i zaboravlja značaj dugog roka.

Stoga, uprkos upozorenjima s početka februara, nismo mogli da zamislimo da će se virus korona zaista proširiti i kod nas jer su u to vreme svi bili usredsređeni na svoje trenutne poslove, da ne kažem da se svako zabavio o svom jadu. Sada se suočavamo s izazovima u pogledu održavanja preventivnih mera protiv širenja virusa korona, ali ne osećamo trenutno olakšanje u slučaju nošenja maske za lice u epidemiji virusa korona. Štaviše, mnogi od nas bi lako mogli da tvrde i suprotno. Setite se prvih nedelja epidemije, kada smo se svi pridržavali preventivnih mera, broj zaraženih se i dalje svakodnevno povećavao i nismo dobijali pozitivne povratne informacije. Zbog toga je bilo teže pratiti mere i to će predstavljati još veći izazov za budućnost, kada se, nadamo se jednom, epidemija smiri, ali će zaštitne mere i dalje biti potrebne. Slično zdravoj ishrani ili vežbanju, sutra se nećemo osećati bolje, ali pozitivni efekti na naše zdravlje doći će nakon nekog vremena.

Ista situacija je i sa štednjom za penziju, gde mesečno izdvajamo određenu sumu novca, da bismo nakon 30 ili 40 godina dobili dodatnu penziju. Potpuno je drugačije kada kupujete novi automobil ili kuću, gde u zamenu za mesečnu ratu kredita danas možemo da vozimo automobil iz snova, ili bar folksvagen. Stoga nije potrebno dva puta reći, većina se odlučuje da kupi novi automobil, umesto da štedi za penziju.

Sklonost optimizmu - Vraćajući se na virus korona i naše neznanje o mogućnosti njegovog širenja u našoj okolini, sklonost preteranom ili neutemeljenom optimizmu je takođe imala svoju ulogu. Uglavnom zanemarujemo istorijske dokaze i statistike, jer nam se saobraćajna nesreća, kancer ili Alchajmer sigurno nikada neće dogoditi, ali smatramo da će državne penzije biti dovoljne za pristojan život u starosti. Ili, što bi naš čovek rekao, "neće valjda" i "biće već nešto".

Koliko god bili pozitivni za nas same, naša previše optimistična perspektiva budućnosti ometa našu sposobnost da realno procenimo buduće pretnje, poput virusa korona, nedostatka novca u penziji, ili nemogućnosti da priuštimo potrebnu zdravstvenu zaštitu. Zbog toga, kada procenjujemo pretnje, moramo biti maksimalno realni i oslanjati se na brojeve, a ne na emocije.

Lekcije o kovidu-19 - Ako čovečanstvo može naučiti nešto od ove pandemije, to je da, iako su određene pretnje apstraktne i daleke, ne znači da nisu stvarne, i to važi jednako i za viruse i za penzionu štednju.

(Autorka je izvršna direktorica Društva za upravljanje Evropskim dobrovoljnim penzijskim fondom)

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije Nezavisnih novina.

Najčitanije