Leži jedan obični demobilisani srpski čobanin pored povelikog stada i iz ruku odjednom baci mobilni telefon na ledinu pokraj sebe, stavi podebelu travku u usta, metnu ruke pod glavu i dade se u razmišljanje. (Nemojte da se neki zbune zbog mobilnog telefona, jer današnji čobani nisu nekadašnji čobani koji su, nek se ne naljute, bili sinonim za neukost. Današnji čobani, iako ovaj naš čobanin nije baš mlad, "vole sve što vole mladi" - moderne tehnologije, mobilne telefone, društvene mreže, igrice, "Farmu", "Zadrugu", Žareta i Gocija).
Leži tako naš čobanin, ime će vam sam kazati, ovce planduju u 'ladovini ko i on za izbore, gricka onu travku i poče sam sa sobom da zbori i da se sam sebi žali.
"Moj Jovane, škola ti nije išla, pa te ćaća nije ni ćero da se školaš. Od malih nogu(va) si volio oko marve, ko da si znao da će te to zapasti za cijeli život. Prvi put si otišo od stada kad su te uzeli u armiju. Da nije bilo toga, pitanje je bi li ikad vidio bijelog svijeta. A u nevrijeme si išao u armiju. Taman se počelo gužvati u Sloveniji, ništa se još nije znalo. Sreća, poslalo te u Sombor. A tamo je, brate, lijepo bilo. Bilo je nekih materini maza, pa se nešto žalili, a ti, brate, nisi. Triput pojest kol'ko hoćeš, ustajanje u šest, lijeganje u deset, sve na vrijeme, a obuka i ono ostalo vojničko zanimanje kome je bilo teško - taj vala i nije za armiju. Znao se red i lijepo je bilo u armiji. Sjećam se da je pokraj kasarne bila banja, vele da je bila banja za nerotkinje. Kažu da je ta banja mnogim ženama pomogla da dobiju djecu, al' može biti da to i nije od banje, već baš od tog što je blizu banje kasarna puna mlade vojske. Može bit i da to samo 'nako pričaju, al' neka djece.
Vidio si, Jovane, svijeta, al' vidio si i belaja. Nisi se ni razdužio iz armije, uzelo te u rezervu i poslalo u Slavoniju. Nisi tamo sastavio par mjeseci, udarilo ti je pečat i poslalo da se javiš u vojni odsjek đe će ti dati raspored. Ih, bilo ti drago, ti mislio vraćaš se kući, kad ono - šipak.
Pustilo te samo da vidiš ćaću i mater i da se odmah javiš u novu jedinicu i pravac u proboj koridora. Predevero si cijeli rat, al' bogu hvala, nisi krv prolio, jer te nije htio metak. Đe si sve tu svoju glavu poturo, pravo je čudo da te niđe nije pogodilo, al' eto, izgleda ti nije bila tak'a sudbina. Pokojna mater i ćaća stalno su ti vikali da se ženiš, al' neće nijedna među marvu i ostade tako sam. A lani si navršio pedesetu, pola vijeka, bog te tvoj.
Kad je stao rat, mislio si, Jovane, da će odjednom sve da bude bolje. Mislio si da će preko noći sve da se dovede u red, al' opet - šipak. Ti si se vratio svome blagu i, bogu hvala, uspio si ga uvećati, slažeš se lijepo s komšijama, Mirso ti pomaže oko ovaca, Jozo prileti kad treba i nikakvih problema nema. Al' političari nastavili da ratuju ko da rat nije ni stao.
Nisi ti, Jovane, nepismen, vidiš ti šta se dešava. Rat je stao, ali zemlja je pod okupacijom, što stranaca, što ovih naših domaćih. Čini mi se ipak da se više pita stranaca, al' izgleda da i ovima nekima našima to odgovara. A narodu nije do zavade, vidi se to, hoće narod da živi, al' mu politika ne da. Sve se to vid'lo onomad kad su bile one poplave. Ljudi pritekli jedni drugima u pomoć, ne pitaju ko se kako zove i kojem se bogu moli. Oni ronioci iz Gradačca pritekli u pomoć u Doboj, oni naši odnekud otišli u Maglaj, oni treći opet letili da pomognu nekome trećem...
Nije političara bilo ni na dnevniku tih dana, a čim se voda povukla, počelo je političenje. I isto je na svim stranama, nema tu ovi su krivi, oni nisu. Cc! Ne zna se koji su gori. Sreća je samo što ova današnja omladina nije za puške, pa se ne treba bojati rata. Gleda samo ima li onog vaj-faja. Kad bi je, ne daj bože, naćeralo u rov, pitali bi ima li tu Facebooka i onog Instagrama i TikToka i kad bi vid'li da nema, oni bi se okrenuli i otišli, kakav crni rat. Al' nekako mi se opet čini da bi bilo lakše kad bi se kurtalisali ovih stranaca. Onda bi se ovi naši morali dogovarati, ne bi im bilo druge.
Al' znaš li, Jovane, šta bi moglo biti i što su oni takvi? Sjećaš li se kad ti je Mirso pomago da uhvatite ovna predvodnika da mu okačite zvono? Jesi l' vidio da ste ga vas dvojica jedva savladali da mu stavite zvono?! A sjećaš li se onda kad si prodo tog ovna, pa si moro da mu skineš zvono i staviš drugom? Jesi l' vidio da se toliko otimo i tol'ko se nije dao, da ni ti, ni Mirso, ni još dvojica niste mogli da ga savladate i jedva ste mu skinuli zvono.
Sjećaš se, Jovane, kako se ne sjećaš, iako je to davno bilo. Taj predvodnik još nosi zvono, a niti je ko kadar da mu zvono skine, niti se vidi kadar da ga zamijeni."
Trznu se odjednom Jovan ko da se prenu, ustade, uze telefon i ode kod Mirse da ga napuni. Sjetio se da vrijeme troši na razmišljanje zato što mu se ispraznila baterija.
P.S. I Bobi ponekad ostavi telefon, al' rijetko. A žao mu što je u vojsci bio na Jekića brdu, a ne u Somboru.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.