Ustanite! Ne brinite, nisu vježbe razgibavanja, samo ustanite da bolje vidite. Osvrnite se i pogledajte iza sebe! Šta vidite?
Kajete li se zbog nečega? Za čim žalite? Naravno, mislim na ono što je bilo u vašoj moći. Potezi viših sila se ne računaju. Mi tu ništa ne možemo.
Nikada se ne kajem zbog odluka koje sam donosila. Kažem sebi naglas: "Tada sam mislila da to tako treba, tako sam se osjećala. Tačka." I ne važem dalje. Šta je tu je. Tata me je naučio da je najvažnije da je odluka moja, ma kakva bila. Niko ne treba da odlučuje umjesto vas, zapamtite.
Neki ljudi dozvoljavaju da im se stvari dese, drugi ih pokreću. Odlučite gdje ste. I nikad nije kasno za velike promjene. One koje plaše, a ispunjavaju srce?
Uvijek je toliko pitanja odjednom. Ali i odgovora koji dođu sa neočekivanih mjesta. Jer život uvijek pronađe put.
I pomogne vam da donesete dobre odluke.
Kako da znate da su vam odluke prave?
Sasvim je jednostavno.
Zamislim da sutra imam 99 godina. Da li bi mi bilo žao da nisam uradila to o čemu trenutno razmišljam? Tu su samo dva moguća odgovora. Bilo bi mi žao ili ne bi. Lako je. Međuprostor ne postoji.
Odmah znate kuda dalje. Bez dileme.
To nisam naučila ni u jednoj seriji. Ali neki momenti poznatih serija vas mogu natjerati na razmišljanja. Da li ste gledali najnoviju sezonu nastavka "Seksa i grada"?
Znam da ćete sada reći: "Ma daj, nije to više što je bilo. Svega je previše." Meni nije. Sviđa mi se. Volim kada je život pun ljudi, boja, izbora. Jer ja vam se tako osjećam. K'o u seriji, kunem vam se. U vrtlogu života. I potrazi za svime onim što sam ja.
Ključni momenat je kada se u finalu sezone Keri oprašta od svog djevojačkog stana organizujući u njemu večeru za prijatelje. Svako od njih treba da kaže od čega želi da se oprosti. Šta želi da pusti?
Odgovori su bili različiti. Opraštali su se od očekivanja, pravila, nervoze, nadmetanja, kontrole, društvenih mreža, nepovjerenja, prošlosti, kajanja, krivice, prisvajanja, ograničenja, straha.
I pomislila sam, šta je to što ja želim da pustim niz vodu, pa kud puklo?
Ja želim da se oprostim od straha.
Znam da kažu, ako se ne plašimo da to znači da naši snovi nisu dovoljno veliki. Ali to se samo tako kaže. Tu veličina nije bitna, snovi su snovi. Jer moji snovi su mali slatki i posuti vanilin šećerom. I meni je to dovoljno.
Od svog djevojačkog stana se nisam oprostila kao Keri.
Ali zato se opraštam sa svojim sigurnim ozbiljnim korporativnim poslom. Da se posvetim Vanilici. Moja knjiga je skoro pa spremna. I plašim se. Svega. Ne spavam.
Žmu se smije i kaže da me ovih dana ne prepoznaje jer sam ja uvijek bila neustrašiva. Valjda imam i ja pravo na strah. Vidjećemo gdje je njegova neustrašivost ako je danas zaboravio na našu godišnjicu braka. To ću vam posebno javiti.
Ovi dani me vode iznenadnim putevima kada moram donositi neobične odluke i razmišljati o tome da li će mi srce iskočiti iz grudi.
Naučnici kažu da se ljudi kaju za ono što su uradili samo unazad 6 mjeseci. Za sve prije toga se kaju isključivo za ono što nisu uradili. Zato pažljivo razmislite. Ja jesam.
I odlučila sam.
Uvijek ću biti nesavršena žena koja ne odustaje od sebe.
Život je sprint. I nadaš se da će biti dug da ostvariš svoje snove. Samo vodite računa da bude zabavno.
I još nešto, meni jako važno. Za moj rođendan, ljeto prije zime u kojoj će otići u svjetlost, moj Tata mi je rekao: "Kupi si od mene za rođendan šta želiš." Kasnije kada me je pitao jesi li kupila poklon, rekla sam ne, ali znam šta ću, radnu stolicu na kojoj ću pisati knjigu.
Stolicu koja je lijepa, udobna i savršeno pristaje i meni i mojoj radnoj sobi sam našla baš sada, treće ljeto kasnije, zelenu baš kao Samantina tašna u čuvenom kadru od milion dolara. Unijela sam je u sobu, otvorila prozor, pogledala u nebo i glasno rekla: "Evo je tata. Našla sam je. Hvala ti." I evo me, spremam knjigu. Vrijeme je. Znam da je to bio znak.
Izazov je tu, ispred mene. Da li ću uspjeti? Možda. Ili ću propasti? Možda. Ali to nikada neću saznati ako ne probam. Jer da sutra imam 99 godina ne bih sebi oprostila što ovo nisam pokušala.
Nego da vas pitam, šta mislite kakve je cipele imala Samanta dok je iz taksija razgovarala sa Keri? Šta bi to pristajalo uz srebrni mantil, crvenu haljinu i zelenu torbicu? Šta li biste vi obuli?
Ja bih šljokičaste kaubojke, nek ide život!
Slavićemo ono što jesmo i što postajemo, zajedno. Samo zagrlite svoj avanturistički duh i krenite za snovima. Što bi rekla Keri Bredšo: "Ne znamo šta sutra nosi i to može biti bolje od onoga što smo ikada očekivali."
NIKO NIJE VI. TO JE VAŠA SUPERMOĆ.
NEGO NIŠTA NE GOVORITE, DRŽITE LI VI MENI FIGE?
Lav ju
Chic Vanilica
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.
