Može jedna kratka horor priča? Mooolim? Ne brinite, ne volim horore. Zašto bih se namjerno prepadala bez razloga? Kao da u životu nemamo dovoljno povoda za strah.
Zahladilo je, ne može više da se hoda u gaćama po kući. Rekao je, naravno, Žmu. Malo je reći da sam se zaprepastila, ne zato što Žmu tom rečenicom svake godine objavi dolazak jeseni u našu kuću, nego što se nikada do sada u istom danu nisu desile tri stvari istovremeno.
I to tačno na vrijeme.
Kalendarska jesen je pozvonila na vrata, Žmu obukao bademantil izgovorivši njegovu čuvenu jesenju rečenicu, a ja sam upalila grijanje.
Auuuu. Je li to znači da smo konačno u ovoj kući postigli ravnotežu sa zvijezdama?
Bogami, ne vjerujem.
I znam da ovo zvuči kao esej koji mali Perica upravo piše u školskoj klupi o dolasku jeseni. Ali mali Perica nema pojma o ovome što ću vam sada reći. Zelen je još.
Mi, koji igramo drugo poluvrijeme života, to znamo najbolje. A to nema nikakve veze sa žutim lišćem, ajvarom i džemom od šljiva. Niti sa Pericom i pečenim kestenjem.
Vi što ste pomislili, ma kakvo drugo poluvrijeme i jesen života, ne pada mi na pamet da razmišljam o tome, baš vi, što mislite da ljeto vječno traje, samo da vam kažem, čini vam se, čini.
Ljeto je uvijek kratko. Kao i mladost. Jesen stigne za tili čas. Odjednom ne možete više bosi i preplanuli da nosite lanene haljine, sandale i drečave lakove za nokte. Tu iza ćoška, uhvati vas jesenji bluz. Kao ona neka sasvim mala tuga što se grije toplotom vašeg srca.
A onda jedan dan, prođete kraj izloga i pogledate se krajičkom oka i pomislite kad se ovo dogodilo, da imam ovoliko godina?
Ne, ne, nemoj da bi ko pomislio da ću zvučati depresivno. Ni govora. Samo mi ponekad treba malo vremena da ukapiram da je stigla jesen i uživim se u njen dolazak. Mislim na kalendarsku jesen jer ova jesen života, vjerovali ili ne, mi se sviđa.
Ne mogu da objasnim zašto, ali bez ijednog vidljivog razloga, uvijek sam nekako mislila da će sa godinama svega nekako biti manje.
Kada sam bila klinka, mislila sam da ću, što sam starija, biti manje ja, biti manje svoja. Manje radoznala, manje zabavna, avanturističkog duha, ali više osjetljiva, više predvidljiva.
I zamislite, to se uopšte nije dogodilo. Čak je obrnuto.
Izgleda da biti stariji znači, u stvari, biti više svoj. Više radoznao. Znati šta ti se dopada, ali te istovremeno manje zanima da impresioniraš okolinu. Sasvim jednostavno kažete NE stvarima koje nećete. I nije vas briga kako će to drugi shvatiti.
Jer kada kažete NE svemu što vas ne zanima, dobićete samo više prilika za ono što vam je zaista važno.
Sjetite se koliko li ste samo vremena protraćili brinući se o stvarima koje na kraju ne znače ništa. Baš ništa.
Sa godinama polako postanete potpuno iskreni prema sebi i znate ko ste vi u stvari. I uopšte ne želite biti ova popularna najbolja verzija sebe, poboljšana do pucanja. Nego jesenja verzija. Zrela. Puna boja, okusa, dezena i mirisa. Doduše, sa više bora, više grešaka, ali i više priča.
I nadam se "a lot less bullshit". Biiip. Neću prevoditi, ovako zvuči pristojnije, zar, ne?
Jasno vam je sada sve.
Sviđa mi se ova jesenja verzija mene. Naučila sam da "manje je više", ne važi kad dođe jesen.
Više je uvijek više.
Godine postaju statusni simbol. Konačno. Jer starenje jeste privilegija, oduvijek. Samo se industrija ljepote trudi da živimo u strahu. Danas, strah prodaje, "fear sells".
A ja strpljivo čekam da se riješimo tog straha. Umorne smo od toga da se posramljeno stidimo naših bora dok gubimo na važnosti i postajemo nevidljive sa godinama. Kako smo to dozvolile? Da nam usade strah u misli i bezobzirno zarađuju na tome.
Šta ako prestanemo da se plašimo?
Dok čekamo da svi ukapiraju da se više ne bojimo starenja, hajde da dobro iskoristimo sve godine u kojima živimo. Nećemo imati vremena da se osvrćemo za njima jer sve dalje biće bolje i bolje.
Jesen je zaista lijepa. Iako je uveče hladno.
Može li to grijanje malo manje, gušim se od vrućine? Ne mogu da dišem u ovoj kući, ni oktobar nije počeo kako treba, a ti već odvrnula radijatore.
Ne može. Hladno mi je. Mislim da sam smršala i da nemam dovoljno sala da preživim zimu.
O bože, svake godine ista priča. To važi samo za morževe, to sa salom za Vanilice ne važi.
A ne, važi i za mene.
Inače, zaista ne razmišljam o starenju osim ovako kad dolazi jesen, ponekad. A kada ipak pomislim na godine, sjetim se šta je rekao Obi-Van Kenobi,
MOVE ALONG, MOVE ALONG
Lav ju
Chic Vanilica
Knjiga VANILICA U CIRKUSU je u prodaji u knjižarama "Kultura", "My book", kao i u "Bingo" marketima. Web shop www.mybook.ba
