Vrbopuc je iza ćoška, ali ništa od seksi priče.
Prvo moramo napraviti Veliko Proljetno Spremanje, valjda?!
Spremanje kuće, glave, života, sve zavisi šta ko ima da spremi.
Šta ćete vi srediti? Ja odavno znam. Samo kuću.
Ljude oko sebe sam pospremila na njihova mjesta. Neke sa zakašnjenjem, ali sada su ipak na mjestu. I oni to znaju. Jer i ljude možete spremiti. Tačno tamo gdje pripadaju i zaslužuju.
To je teži dio.
Sa kućom ide puno lakše. Tu uvijek treba malo haosa da ostane.
Konačno je to ukapirala i Mari Kondo, popularni guru organizacije i reda.
Znate valjda Mari? Čuvenu organizatorku kuća i života. Nominovana je za nagradu Emi, koliko je sve dovodila pod konac. Toliko savršeno da je moralo pući.
I puklo je. Na pragu ovog proljeća.
Nisam od onih koji vole da kažu "Znala sam! Jesam li vam rekla?"Ali ovaj put sam pobjednički vrisnula i začuđenom Žmu, od smijeha jedva uspjela reći da je Mari Kondo posrnula i priznala da joj je život u neredu.
Svaka euforija besprijekornog reda, završi isto. Haosom. Što je veći red, haos je razigraniji.
Dobra ti je fora bila Mari, ali savršen život ne postoji. Sve sam pročitala iz radoznalosti i pogledala krajem oka pokoju emisiju, ali nisam ni pokušala napraviti taj besprekorni red. Obećavala je uživanciju u čišćenju. U čemu tu tačno ima da se uživa? Mada ideja ne zvuči loše. Izbacite sve iz ormara i uzimate komad po komad odjeće, ukoliko osjetite iskru radosti, zadržite ga, ostalo bacate, poklanjate, šta god želite, ali ne ostaje u vašem ormaru.…
Pitanje je kako ja to da uradim kada je u mojim ormarima čista radost. Tako kupujem. Kad osjetim radost, kupim. Jednostavno je. Probajte obrnutu Mari Kondo metodu. Ja tako živim.
Slatka Mari od tog silnog slaganja života po nijansama očito nema pojma kako svemir funkcioniše. Ali ja znam.
Mora da postoji Tačka Haosa.
Kod nas je ta tačka špajz. Veliki prasak svemira. Haos sa velikim H.
Ništa od toga ne bi bilo da mi je Žmu ostavio špajz samo za moje cipele. Ali nije htio ni da čuje.
Znate li šta je rekao?
Sve normalne žene vole pravi veliki špajz.
Ali ti si od prvog dana znao da ja nisam normalna.
Nisam vjerovao da je stanje baš ovakvo.
Evo na primjer, u našem špajzu postoje dva velika cekera stvari iz mog djevojačkog stana. Stoje u ćošku skoro deceniju. Žmu kaže da simbolično nisam ni uselila kod njega dok to ne raspakujem, a ja baš mislim da ih uprtim direktno do kontejnera jer ako mi ništa iz njih nije zatrebalo toliko dugo, neće mi nikada ni trebati.
Ali kad god sam pomislila da sredim špajz nešto se dogodilo, nešto ozbiljno što je pomjerilo svakodnevnicu toliko da mi špajz nije ni padao na pamet. Biće da je to znak. Pa se plašim dovesti špajz pod konac. Protiv uroka.
Uglavnom, to je ničija teritorija u kojoj nema čega nema, od usisivača, flaša viskija i butelja vina, ukrasa za jelku, svjetlećeg novogodišnjeg drveta, slavskog servisa i mikrovalne koju nikada nismo upalili. I naravno goblena moje babe Drage. Rakija je u garaži, da se zna. Na sigurnom.
Ulaz je iza ogromnog uramljenog ogledala, tajni prolaz u Narniju nam nije ni do malog prsta. Možda tu postoji i put u središte zemlje, k'o u romanu Žila Verna. Nije isključeno ni da neko neprimijećeno živi u špajzu. Sve je moguće.
Volim što je Mari sada konačno priznala da je ljudsko biće, mala smrtnica kao i mi koje smo slabe prema sebi i odlažemo sve velike akcije u kući do daljnjeg.
Recimo prošle godine negdje u ovo doba, Žmu i ja smo se pogledali i u isti glas rekli: "Ove godine moramo krečiti." Do oktobra niko više nije pomenuo tu riječ. NI-KO. Žmu ionako kaže da loše utičem na njega. A meni baš dođe da, kao jedan prijatelj mojih roditelja, odem u hotel par dana dok se krečenje ne završi. To mi je uvijek bio hit. Ta priča. Odete fino, na mini-odmor u sopstvenom gradu i vratite se kad je sve gotovo.
Jer moraćemo ove godine neizostavno da krečimo. Ono "do daljnjeg" je stiglo. Možda.
Ništa nije i ne može biti pod konac.
Ne dozvolite da vam objašnjavaju kojim redom treba čarape da složite, a kamoli život.
Sami birajte puteve.
Sve je palo u vodu, rekla je Mari Kondo i odmahnula, po prvi put nasmijano.
I ja želim nešto javno da priznam. Žmu je bio u pravu za špajz. Ne bi valjalo da u njemu žive moje cipele, ko zna kuda bi naša tačka haosa lutala i prepadala nas stalno. Ovako sam bar sigurna gdje je.
Ako i ne spremite ništa, ovog proljeća se obavezno zaljubite. Prvo u sebe i život, pa tek onda u još ponekog.
Jako je važan taj redoslijed.
Prepoznajte vašu tačku haosa i divite joj se. Mazite je kao kućnog ljubimca.
I nastavite da se krećete kao da plešete jer….
Život je rokenrol.
Lav ju
Chic Vanilica
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.
