Šta je zajedničko skoro svima nama ljudima? To što sa dubokom sigurnošću glas u glavi, koji bar permanentno odzvanja i vrti misli, poručuje da mu je sve jasno, da apsolutno vlada parametrima šta je dobro, a šta loše, šta pametno, a šta glupo, lepo i ružno i tako dalje...
Ukratko, da smo relevantna merna jedinica onog što zovemo stvarnost, a što je više nego očigledno hologram...
Skoro 99 odsto svih međuljudskih sukoba bazirano je upravo na pojavi da najveći deo civilizacije suvereno veruje da je kompetentno da prosuđuje i osuđuje ili se bar opredeljuje non-stop: brokoli ili spanać, plavuše ili crnke, republikanci ili demokrate, Zvezda ili Partizan, četnici ili partizani, gej ili strejt, vegani ili mesožderi, samsung ili ajfon, koka-kola ili pepsi, selo ili grad, kratko ili dugo - i tako unedogled - pakao matriksa počiva na činjenici da se tako brzo primamo na igricu dualizma u koju nas ubace još od najranijih dana. Da li više voliš mamu ili tatu, levo ili desno, zeleni ili plavi kolačić. Samo je pitanje ko je na šta strasno reagovao i videćemo da cela civilizacija vodi istu bespoštednu borbu dokazivanja ko je u pravu! Jer na kraju sve se svodi na isto - jesi za ove ili one, voziš li ovo ili ono, slušaš li ovu ili onu muziku, spisak dualističkih zamki je beskrajan, a ljudi, i to dobri ljudi, "prže" se i primaju - i svako po stepenu svog gnostičko senzibilnog nivoa permanentno odlučuje... I sve bi to bilo dobro da eskalacije tih različitih strasnih opredeljivanja neretko ne dovedu i do fizičkih sukoba, često i u istoj kući. Onda u svoj toj permanentnoj buci svađa odjednom shvatiš da, za razliku od svih njih koji sve znaju i o politici, o moralu, o seksu, fudbalu, umetnosti, gastronomiji i medicini, ti počinješ da sumnjaš i otkrivaš da baš i ne znaš sve. I kako više znaš i učiš, svestan si koliko zapravo malo toga znaš i da budući da je tako nisi uveren da možeš i da treba da učestvuješ u tim igricama strasti i presudama - mi i oni, a ja kao vrhovni sudija! Ne probudiš se i shvatiš da nećeš i ne možeš da učestvuješ u tom matrix perpetuum mobile - u beskrajnim svađama i sukobima oko ama baš svega i svačega, jer zapravo ne samo da znaš da ne znaš, nego shvataš da je svako u pravu sa svog stanovišta svesti i uverenja. I što ti postaješ na neki način blaži prema svima, svestan u kolikoj kognitivnoj pomračini živimo, svet postaje grublji prema tebi jer odbijaš da učestvuješ u tim igrama i sukobima bez kraja. I paradoksalno tek tad kad zaista shvatiš da ne znaš - podižu se kapije svesti i nazire se izlazak iz zamke dualizma. Tada kad se više ne primaš ama baš ni na šta bilo da je tema sukoba Bog, estetika, moral ili dužina kose i visina morala. Ne možeš više da deliš tu strast i naprosto čezneš za onima koji, kao i ti, znaju da ne znaju, da s njima uz osmeh propustiš sve one koji i ne slute da ne znaju. E, tada kada si postao član grupe jedan odsto onih koji zaista naslućuju da ne znaju, otvaraju se više kapije svesti. Pa čak i ako još podozrevaš da si ti mera sve pameti dobrote i moralnosti ovog sveta, glas u tebi ti kaže: "Ma, dečko, hajde o'ladi!". Iluminacija počinje tamo gde se spozna sopstvena ograničenost.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.