Zbog stalne oskudice i političke nepodobnosti morao sam objavljivati, jer ništa drugo nisam umeo da radim bolje. Potom su stvari izmakle kontroli. Ovako je za "Nezavisne" razgovor počeo Vladimir Jagličić, pjesnik, prozaista, prevodilac, esejista i antologičar iz Kragujevca, koji je uz Selimira Radulovića laureat Zmajeve nagrade Matice srpske.
Jagličić je nagrađen za knjigu pjesama "Predgrađe horizonta", koja je ujedno i njegova 23 knjiga poezije, pored koje je objavio i četiri antologije, četiri romana, jednu knjigu kratkih priča, te mnoštvo prevoda sa ruskog, francuskog i engleskog jezika.
NN: Zmajeva nagrada Matice srpske posljednja je na dugačkoj listi nagrada koje ste dobili za svoje pjesničko djelo. Koliko Vam uopšte znače nagrade, pa i ova sa Zmajevim imenom?
JAGLIČIĆ: Mihiz, na dodeli "Crnjanskog": "Znate, Jagličiću, nagrade treba prezirati, ali nije zgorega prethodno ih i zaslužiti." Podosta je pesnika koji su Zmajevu mogli primiti, i nositi, pre mene: Erić, Smiljanić, Toma Mijović, Dane Stojiljković, Miroslav Todorović, Kristivoje Ilić, braća Lukići (Aleksandar i Miroslav), Čudić, Uljarević, Zoran Vučić, Ljubica Miletić, Baković, Grujičić, Zoran Kostić, Brđanin Bajović, Lakušić, Jokanović, Tripković, Lakićević... Ako je za utehu, i ja sam gledao kako je primaju pesnici čija učenička pisma još uvek negde čuvam. Kad je reč o mojoj generaciji - neki moji vrsnici su je dobili još pre desetak i kusur godina. Iz mog naraštaja nemaju je, po mojim uvidima, Jelenković, Radojčić, Mira Bulatović i Verko Vukašinović. Kad su mi čestitali, neki prijatelji su, svaki za sebe, ponovili istu rečenicu: "Je li moguće da je ti već nisi dobio?" Eto, moguće je. Nema tu pravde, i ne može je biti. Kad je o mom odnosu prema tzv. "uspesima" reč, od malih nogu držao sam se Pasternaka: "Znamenit biti nije lepo/ to ne uzdiže nad drugima". Ali, morao sam da budem "znamenit". Naime, dvadesetak godina sam bio politički nepodoban, živeći na asfaltu bez "sigurnog" radnog mesta, prinuđen da zarađujem hleb svagdašnji s pet prstiju desnice: to jest, da objavljujem.
NN: To se na kraju i isplatilo u egzistencijalnom smilu?
JAGLIČIĆ: Prvi "državni posao", iako sam uredno svršio visoke škole, dobio sam tek 2004. godine, u vreme kad je moja porodica već uveliko bila formirana. Čime bih, u međuvremenu, hranio decu? Trpeli smo, ja i supruga, borili se i verovali, ne kukajući naokolo. Napisao bih sve svoje knjige, stojim iza svake, ali, da sam bio imućan čovek - ne bih objavio nijednu: njihovo pečatanje izazvalo je niz bespotrebnih nesporazuma. Naveli ste nagrade koje sam primio, ali se može navesti i niz krajnje negativnih tekstova na moj račun, koji su me stavljali u poziciju optuženika. Em otpadnik od društva, em krivac i zato što sastavljam stihove. Mogao bih, kao što je to svojevremeno o sebi učinio Gete, objaviti podebelu knjigu sačinjenu samo od takvih tekstova. Mislim da nijedan pesnik mog ranga nema toliko negativnih odziva (od "Karadžićev i Mladićev oficir", "četnik", "tradicionalista", do toga da ne znam rimovati, iako sam se ja trudio unaprediti srpski pesnički izraz, pa i rimarijum). Moj ideal je "svetačka anonimnost" - najslobodniji si kad te niko na svetu ne zna, niti za tebe mari.
NN: Zmajeva nagrada jedna je od najstarijih u srpskoj književnoj tradiciji, dok je Srpska književna zadruga, u čijem je izdanju objavljena nagrađena knjiga "Predgrađe horizonta", najdugovječnija u Srbiji. Da li su ovakve institucije vječne poput poezije i koliko se srpsko društvo brine da one ne izumru u ovim turobnim vremenima?
JAGLIČIĆ: Već i sama činjenica da je grad Kragujevac morao finansijski pomoći izdavaču da se ova knjiga pojavi govori sama po sebi. Srpska književna zadruga bi trebalo da ima poseban status u odnosu na ostale slične institucije kulture. Sad se još drži o Draganu Lakićeviću. Ali, šta će biti kad on ode u penziju, a to vreme nije daleko? Što se tiče "Zmaja" i Matice srpske, Vojvodina u Srbiji ima poseban - finansijski, pa i mnogi drugi, status. Za njih se ne brinem. Ili bi, možda, trebalo?
NN: Šta je sa brigom na relaciji pjesnik - poezija, ko je u čijoj službi, da li se pjesnici daju poeziji ne očekujući ništa zauzvrat ili to biva obrnuto?
JAGLIČIĆ: Ima tu svega i svačega. Ne samo političke utilitarnosti, ne samo zavisti, ne samo mržnje, već i zmijskog otrova. Po pravilu, svak za sebe misli da je Bogom dan, i meri svemir svojom malenkošću. Prevodio sam, čuvajući se toga, imajući u vidu Blokov stih: "Ima od mene boljih, i gorih/ mnogo je ljudi i bogova". Ali, čim zauzmete takvu poziciju, prezru vas i sklanjaju s puta, jer niste bukač. Ni protiv toga nisam imao ništa. U većim kulturama stvari relativno brzo dođu na svoje mesto, a u manjim, kao što je naša, nažalost, nepravde traju decenijama, već i zato što ne postoji potreba za estetički pravičnim merilima. Mi imamo sjajnu umetnost, ali kulturu - gotovo nikakvu. Prosto vas ne štampaju - ne zato što niste dobri, već zato što niko ništa ne čita, pogotovo van obavezne lektire. Mi smo jedan divan, ali i nepismen narod. Vlast nam je manje divna, ali, mada je to teško izvodljivo, još nepismenija. Pravda se svodi na posmrtno državno teledirigovanje, a ako nisi bio član... Pa evo, izvoli - piši. Međutim, moram reći da vam, i pored svega toga, niko ne brani da napišete "Zločin i kaznu". Treba samo olovče i artijica. Ako ste Sokrat, ni to.
NN: Iako ste prije svega poznati kao pjesnik, pišete i prozu, te bavite se prevodilačkim radom. Koliko su ova druga dva posla "rudarska" u odnosu na pjesništvo?
JAGLIČIĆ: Po mom osećanju, pisanje proze je nalik osmočasovnom radnom vremenu, i samo u najboljim svojim trenucima proza doseže vrednost velike poezije (u nas, kod Laze Lazarevića ili Miroslava Popovića, recimo). Najveći prozaisti (Džojs, Nabokov, Fokner, Melvil, Hemingvej, Platonov itd) prema poeziji (to se vidi kad je pišu) - osećaju strahopoštovanje: znaju da je to govor koji izmiče uzročno-posledičnom prozaističkom sledu, jer pripada višim sferama duha. Kad je reč o prevođenju, meni su prevođeni pesnici (a trudio sam se da prevodim one najveće, ruske, francuske i anglojezičke), bili najbolja podrška. Svoje sam stihove stavljao uz njihove, da uvidim mogu li izdržati. I to je bila poredba koja me je, u stvari, ponajviše zanimala (uz našu, srpsku, tradiciju, razume se, kojoj sam prirodno i duboko odan, gde sam takođe tražio izvesnog sledbenog mesta).
NN: Svojevremeno ste sastavili antologiju "Kada budemo trava", u kojoj su zastupljeni pjesnici rođeni poslije 1945. godine. Najšira javnost, međutim, i dalje nije dovoljno upoznata sa mnogim velikanima iz tih pjesničkih generacija, dok imena Zmaja, Radičevića, Jakšića, iako su živjeli u 19. vijeku, u narodu sijaju i dalje. Da li se poezija odrodila od naroda i javnosti ili je nešto drugo po srijedi?
JAGLIČIĆ: Mi smo čitali ušima, što rekao Pera Pajić. S druge strane, poezija je biološko prevazilaženje. Moramo se izmešati - telo sa zemljom, duša sa vazduhom - tek tada dolazi do konačnog raskusuravanja i pročišćenja. A ako te narod ne prizna za svoga, i to je uzaludno. Srpska književnost je, u odnosu na brojčano stanje Srba - evropski velika. Postoji gotovo zabrinjavajući broj ljudi koji su svoj život posvetili stvaranju ozbiljnog umetničkog dela, uprkos svemu. Zato smo i postojali - da pobedimo smrt. Ako se pokaže da smo promašili, ništa zato, pogodiće ko drugi. Ja sam odrastao u Gornjoj Sabanti, na kilometar od Lipara, i niko mi ne treba dodatno razjašnjavati ono što je Đura davno učinio. Mora se - kroz sito, i rešeto. Ko opstane, imao se rašta i roditi.
Ne uključivati se u ono što donosi laku popularnost
N: Da li imate neki savjet za mlade pjesnike, prozaiste, prevodioce, koji treba tek da stasaju u ovim oblastima?
JAGLIČIĆ: Moraju ostati smireni i uporni. Kad ih niko u svemiru ne primećuje, moraju nalaziti snagu da primete druge. Uverenost u svoje mogućnosti - svakako, ali uz svest da postoje i drugi koji takođe traže i zaslužuju podršku. Kad god se nađu u iskušenju, a naći će se, treba da ostanu verni našoj tradiciji, duhovnosti, narodu, crkvi - čak i onda kada im se to učini besmislenim. Tada, u stvari, ponajpre i ponajviše: jer je to istinska, ponajveća, snaga. Mi smo - andrićevski most. Nikada se ne treba uključivati u ono što donosi laku popularnost, a što se toliko puta već dogodilo, u oceubistvo (negiraš druge da bi ti sam ispao pametan u očima onih koji ne znaju ništa). U tom slučaju, njih će potirati oni koji dođu za njima. Naprotiv, valja, bez laskanja i udvorištva, trezveno i ozbiljno, nastavljati započeti posao, kao spona između mrtvih i nerođenih, doziđivati građevinu koja već vekovima traje kao naša najsigurnija utvrda i stalno misliti na one koji tek dolaze, kojima se prepušta svet. Bez takvih napora, svaki je napor uzaludan.
Đorđeviću Andrićeva nagrada priznanje i kazna
NN: Svjedoci smo velike polemike u književnoj javnosti o tome što je Bora Đorđević nagrađen Velikom nagradom "Ivo Andrić" Andrićevog instituta iz Andrićgrada. Kakvo je Vaše mišljenje o ovom pitanju?
JAGLIČIĆ: Dilan je dobio Nobelovu, a ovo je naš "odgovor". Svakome ko bi rekao da Đorđević i Dilan nisu višestruko daroviti i značajni stvaraoci, vrata umetnosti su zauvek zatvorena. No, moram reći i ovo. Kad sam radio "Antologiju anglojezičkog pesništva od četrnaestog do dvadesetog veka" (2008) preveo sam nekoliko Dilanovih pesama i - nisam ga uvrstio. Kad se peva, ta poezija dobija na snazi, a kad se čita - ispadaju slovca, jer je potrebna druga vrsta energije. Kao i za Dilana Nobelova, za Đorđevića je Andrićeva nagrada, kako ja mislim, s obzirom na nestandardni životni put, koliko priznanje, toliko i izvesna kazna, čak i neizbežna poruga: ljudski lepo svedočanstvo konačne propasti (koja se ne može izbeći). Sve ovo ne znači da i jedan i drugi autor nemaju valjanih i upečatljivih stihova, pogotovo da ne zaslužuju pažnju. Možda se halabuka oko Đorđevića, u odnosu na Dilana, podigla zato što, da budem do kraja sarkastičan, Dilan tamo, napolju, nema toliku konkurenciju... Šta bi Andrić rekao o svemu tome, druga je stvar. Verovatno bi se samo nasmešio, neprimetno odmahnuo rukom, i ne bi rekao ništa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.