Književnost

Pratite nas na Google news

Matija Bećković za "Nezavisne": Planine i mesta bili bi ništa da nisu rodili pesnike

Matija Bećković za "Nezavisne": Planine i mesta bili bi ništa da nisu rodili pesnike
Foto: N.N. | Matija Bećković za "Nezavisne": Planine i mesta bili bi ništa da nisu rodili pesnike
Milan Rakulj

Matija Bećković, pjesnik i akademik, po mišljenju mnogih najumnija glava među živim Srbima, nedavno je proslavio 80. rođendan. Tom prilikom, 29. dana novembra, gostovao je u Valjevu, kako sam kaže, rodnom mjestu svoje poezije. Publici se predstavio u Gimnaziji, gdje je upoznao Veru Pavladoljsku, svoju pokojnu suprugu, po kojoj je nazvao i jednu od, ispostaviće se, najljepših poema srpskoga jezika. O Bećkoviću je nedavno priređena i izložba u Čačku, no on nije čovjek koji živi od sjećanja i stare slave. U toku prošle godine objavljene su mu knjige "Bio je smak sveta", "Kad se ponovo rodim" i "Sto mojih portreta". Više o ovim djelima, ali i o aktuelnim događajima s kojima smo ušli u 2020. godinu, pročitajte u božićnom intervjuu koji je dao za "Nezavisne novine".

NN: Vaša najnovija knjiga pjesama nosi naslov "Kad se ponovo rodim". Da li se pjesnik rađa svakom novom pjesmom i knjigom?

BEĆKOVIĆ: Kao i jezik, pesnik teži razvoju. Jezik prošle godine pripada prošloj godini, a nova godina traži nova usta.

NN: To je Eliotova kovanica koja je poslužila kao moto knjige?

BEĆKOVIĆ: Tako je.

NN: Knjiga je svojevrsni nastavak djela "Kada budem mlađi" i "Kada budem još mlađi", kojima ste dokazali da je poezija stvar mladosti, odnosno da pjesnik bez obzira na godine mora biti mlad bar u jeziku...

BEĆKOVIĆ: Poezija je dugo umirala u sopstvenom zagrljaju, a rađala se kao mrtvo slovo na papiru odvojena od života i čitalaca. Bilo je krajnje vreme da je zagrle čitaoci, jer je neko rekao da je poezija savest jezika.

NN: U tom smislu poezija je slična religiji koja se bavi uskrsnućem?

BEĆKOVIĆ: Nije slučajno da je nalepša pesma ispevana u Bibliji.

NN: Osamdeseti rođendan proslavili ste u Valjevu - rodnom mjestu Vaše poezije. Kako Vam se danas čini Valjevo u odnosu na gimnazijske dane?

BEĆKOVIĆ: Ono uvek nekako ostaje postrani kao neki zaliv, tako da i sada autoputevi mimoilaze Valjevo, a to je nekako bilo i važno za njegov procvat, da živi svoj život na miru i ograđeno od mržnje i međa.

NN: Tako nešto se već ne može reći za Bosnu. U "Pismu iz 1920" Ivo Andić piše o Bosni kao o divnoj zemlji mržnje i straha. Šta mislite šta bi pisalo u njegovom pismu iz 2020. godine?

BEĆKOVIĆ: Samo bi promenio datum. Neko je bio našao Andrićev rukopis gdje je zaista bio prethodni naslov 2020.

NN: Andrićem i ostalim velikanima bavite se u knjizi "Sto mojih portreta"...

BEĆKOVIĆ: Mnogo je više na onom svetu onih koji su obeležili moj život nego među živima i tu se ništa nije promenilo. Mi se samo ne viđamo u stvarnosti, a viđamo se u duhu. Ti ljudi su obogatili moj život i nekako sam bio dužan da spasavam usmenu zaostavštinu koja je ostala nezabeležena, a koja ako se ne zabeleži biće zaboravljena.

NN: Većina tih ljudi danas ima ulicu u Beogradu...

BEĆKOVIĆ: Već sam spomenuo da to najčešće čujem u taksiju. Dok se vozim kući, čujem kako neko zove iz ulice Dušana Radovića, Borislava Mihajlovića Mihiza, Miće Popović ili Skendera Kulenovića, tako da ne znam da li to telefoniraju oni ili neko iz njihovih ulica.

NN: Jedan od pjesnika iz Banjaluke kojeg ste, takođe, poznavali kazao je: "Dobijem li ulicu kad umrem, mijenjam je za stan". Riječ je o Đuri Damjanoviću, koji je zaista ovdje dobio ulicu, ali je za života dobio malo toga...

BEĆKOVIĆ: On je bio jedan od poslednjih živih Kočićevih junaka i božjih darova, onako kako je išao kao božjak, kao da nije imao odelo nego neki kostim pripovedaka iz njegovoga Golimjesta, pa ipak je on sve pratio šta se dešava u današnjem danu i životu. Tako kad sam ga jednom uveo da ide sa mnom do rektora Univerziteta u Banjaluci, on se sagnuo da mi šapne: "Malo si se ugojio".

NN: Ove godine biće ponovo pokrenuta nagrada s njegovim imenom, koja je dva puta dodjeljena i potom ugašena. Ta dva puta ste Vi bili u žiriju.

BEĆKOVIĆ: To je mnogo važno. On što je napisao, to je sve čisto zlato srpskog jezika. Taj jezik se hranio s tih izvora i tih planina. S tog Grmeča, s te Kozare, s tog Zmijanja. Sve te planine ne bi bile ništa da nisu rodile takve pesnike.

NN: Šta je danas s pjesnicima? Da li je u pravu Branko Miljković, koji je rekao da će poeziju svi pisati, ili Vi, koji ste kazali da će poezija od pjesnika tražiti njihove živote i da po tu cijenu niko više neće da piše?

BEĆKOVIĆ: Kaže se da se danas više piše nego što se čita, a u stvari biće da se nikad nije toliko pisalo i čitalo, ako se setimo samo interneta i da sad svako drži u ruci knjigu koja se zove mobilni telefon.

NN: Pero Zubac mi je u jednom intervjuu rekao da je internet spasio poeziju. Slažete li se s njim?

BEĆKOVIĆ: U svakom slučaju je došlo do jedne velike redukcije izražavanja i do jednog potpuno novog jezika i jedne neslućene i dosad neviđene komunikacije celoga sveta.

NN: U pjesmi "Bio je smak sveta" govorite o braćežderstvu. Koliko mislite da je braćežderstvo danas aktuelno kada se osvrnemo na trenutna dešavanja u Crnoj Gori?

BEĆKOVIĆ: Nažalost, to se nije prekinulo i to je velika sramota našeg naroda, jer nema nijedne kuće koja nije bila na obe strane i nijednog čoveka koga ne možemo ubrojati u dvojicu. U četnika i u partizana. Zavisi koje je doba dana.

NN: Imate li predstavu šta se desilo Milu Đukanoviću, koji je okrenuo ploču u odnosu na, recimo, 1998. godinu, kada je Vama uručio Njegoševu nagradu?

BEĆKOVIĆ: On je otišao najdalje, tako da je valjda rekao i svoju poslednju reč pokušavajući da oduzme srpskom narodu ono jedino što mu je preostalo i što ga je spasavalo vekovima.

NN: Kada smo već kod trenutnih zbivanja, recite mi kakvo je Vaše mišljenje o napadima na Petera Handkea?

BEĆKOVIĆ: To je jedna besmislica. Zamislite da se za Nobelovu nagradu traži moralno-politička podobnost, a ne književno delo.

NN: U odbranu Handkea stali su i mnogi srpski političari. Šta mislite, otkad njih interesuje književnost?

BEĆKOVIĆ: Njima je samo pružena prilika da tako nešto kažu. U svakom slučaju, veliko iznanađenje je bilo da je tu nagradu dobio baš Handke. To je velika pobeda umetnosti i pesništva.

NN: Koliko, naspram "Nobela", vrijede književne nagrade u Srbiji? Danas postoji oko četiri stotine nagrada za književnost, a vjerujem da ste Vi većinu već dobili...

BEĆKOVIĆ: Kada bi se sabralo sve što one donose onome koji je sve te nagrade dobio, videlo bi se da on ne bi mogao da živi ni mesec dana od tih priznanja.

NN: Dakle, radi se o običnim plaketama?

BEĆKOVIĆ: To je najlakši način da se jedno mesto seti nekog svog pesnika, ne bi li se pomoću pesnika neko setio i tog mesta gde dodeljuju nagradu s pesnikovim imenom, koja meštane ništa ne košta.

NN: Na kraju mi recite, šta želite našim čitaocima za božićne praznike?

BEĆKOVIĆ: Ono što želim sebi, želim i vašim čitaocima.

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije Nezavisnih novina.

Najčitanije