Srđan Valjarević jedan je od najcjenjenijih srpskih pisaca koji govore o takozvanom autsajderskom doživljaju života. Rođen je i živi u Beogradu, u koji se uvijek vraćao iz raznih krajeva svijeta.
Radio je "hiljadu" poslova, ali i pisao o iskustvu u auto-limarskoj radionici, konobarisanju na Korčuli ili proizvodnji pritiskivača za burad s kupusom kod gazda Voje na Zvezdari.
Danas živi isključivo od pisanja. U književnosti se pojavio 1990. godine romanom "List na korici hljeba". Jakob, njegov alter ego iz ove knjige, bio je čvrst momak kojeg su drugovi optužili da je vremenom smekšao zbog "Stranca" Albera Kamija i drugih knjiga koje su pisali reditelj Luis Bunjel, slikar Van Gog, ali i pisci kao što su: Dostojevski, Bukovski, Kafka, Selin, Miler, Hamsun, Vitmen, Niče, Blez Sandrar, Babelj, Gertruda Stajn, Beket i mnogi drugi.
Jakoba nakon ove knjige više neće biti, ali alter ego Srđana Valjarevića dobiće nova imena u zbirci poezije "Džo Frejzer i 49 pesama", te proznim djelima "Ljudi za stolom", "Zimski dnevnik", "Dnevnik druge zime", "Komo".
Iako se u javnosti gotovo i nije pojavljivao punih 12 godina, njegove knjige sve vrijeme su bile tu. Sva djela su mu objavljena u više izdanja. Prevođen je na razne jezike i nagrađivan, ali to zasigurno nisu motivi njegovog pisanja. O motivima reći će ponešto i u intervjuu koji je dao za "Nezavisne" u vikendu iza nas prilikom boravka u Banjaluci, gdje je stigao na poziv Udruženja za promociju i popularizaciju književnosti "Imperativ".
NN: Dva dana ste u Banjaluci, kakve su impresije?
VALJAREVIĆ: Dobre, odlične zapravo. Prošetao sam i družio se. Ipak mi je najjači utisak, pošto mi je majka rođena ovde, to što sam susreo rodbinu koju sam znao da ovde imam, a praktično se ne poznajemo, tako da sam se s njima ispričao, čuo neke zanimljive priče i to mi je nekako najvažnije.
NN: Dakle, ovo je bila i porodična posjeta...
VALJAREVIĆ: Da.
NN: U Banjaluci ste saznali da ovdje radi i jedan alternativni bend koji se zove "Komo", a koji nije dobio naziv ni po jezeru Komo, ni po mjestu Komo, nego po Vašem romanu. Koliko Vam gode saznanja da je Vaše pisanje imalo uticaj na neke ljude?
VALJAREVIĆ: Pa prija. Zapravo, te stvari najviše prijaju kada upoznate čoveka ili ljude koji ne kriju da im se to nešto sviđa i nastave da rade nešto svoje nevezano za to. To je možda i najlepše. Nije samo prosto puko divljenje nego teraš, radiš svoje, a ne kriješ da ti se nešto drugo sviđa, tako da mi je to potpuno u redu.
NN: Dvanaest godina se niste pojavljivali u javnosti, a sada ste tu jer pripremate novi roman i zbirku poezije. Možete li ukratko otkriti o čemu se radi?
VALJAREVIĆ: Manje-više to je slično kao i ovo što sam radio do sada. Naravno, ima određenih promena da ne bude dosadno i stalno isto. Radni naslov romana je "Dom zdravlja", ali ne verujem da će se na kraju tako zvati. Što se tiče zbirke pesama, to je sakupljeno na gomilu pa ćemo malo to probrati, ali ne razlikuje se mnogo od onoga što sam do sada pisao.
NN: U vrijeme dok ste bili najaktivniji u književnosti govorili ste da se ne družite sa piscima i da je Vaš najbolji drug auto-limar. Da li se nešto promijenilo u međuvremenu - čitate li knjige kolega, družite li se s piscima?
VALJAREVIĆ: Promenilo se. Auto-limar je otišao u Australiju. Ja sam počeo da se viđam sa ljudima koji se bave ovim istim poslom ko ja. Čitam redovno ono što mi dopadne pod ruku. Pratim ovlaš i imam uvid u to šta se piše. Čini mi se da je bolje nego što sam ja mislio i ima puno dobrih i zanimljivih autora zaista.
NN: Dokaz da govorite istinu je i knjiga koju trenutno držite u ruci. To je "Mulat, albino komarac" Steve Grabovca...
VALJAREVIĆ: Jeste, glas o toj knjizi je stigao do mene i imao sam želju da je kupim. Eto, Stevu sam malopre i upoznao, poklonio mi ju je, pa me i to zanima i, eto, malo-malo pa se naleti na neku odličnu knjigu. Poslednja koju sam pročitao je "Divlje guske" Julijane Adamović. To je odlična knjiga, verujem da je i ova, tako da nije loše obilaziti ove književne događaje na prostoru gde se priča isti jezik.
NN: Vi ste često boravili i van granica ovog jezičkog govornog područja. Posebno zanimljiv bio je Vaš jednomjesečni boravak u Belađu u Italiji krajem devedesetih, na osnovu čega je kasnije i napisan roman "Komo". Da li planirate povratak u Belađo, makar kao turista?
VALJAREVIĆ: Možda jednog dana kao turista, ali to je trenutno preskupo za mene. Kao stipendista Rokfelera, nikako. S obzirom na to da sam u to vreme koristio stipendiju Rokfelera da ne radim ništa i da pijem, a sada radim i ne pijem, ne znam više ni šta bih radio na jednom takvom mestu.
NN: Vi ste tada bili mlađi i pili ste, a ljudi u godinama u kojima ste Vi sada tamo su odlazili da pišu...
VALJAREVIĆ: Mogu da razumem nekog tridesetogodišnjaka kakav sam ja bio tada. Njemu Rokfeler plati da se lepo provodi, da pije i skita naokolo, ali ovoga što ode da sedi u nekoj sobi i piše, pa ja to isto radim u Beogradu.
NN: Lik iz "Koma" nije mnogo pričao o Beogradu devedesetih, kao što lik iz Vaše prve knjige "List na korici hleba" nije mnogo pričao o padu Berlinskog zida iako je u to vrijeme boravio u Berlinu. Ne vjerujete u društveni angažman u književnosti?
VALJAREVIĆ: Mislim da angažmana ima dovoljno. Na kraju krajeva, razne stvari su angažman. Moj angažman je prvenstveno taj da prenosim ono što najbolje znam, a i to je neka poruka - teraj svoje do kraja i radićeš, ne brini, doći će sve na svoje, treba biti uporan. Što se tiče prve knjige, ja jesam bio u Berlinu sa osamnaest-devetnaest godina i, zapravo, tad sam se prvi put suočio sa puno stvari. Bilo je neverovatno videti tako izdeljen grad, gledati Istočni Berlin iz Zapadnog i obrnuto. Potpuno dva različita sveta. Ponavljam, ja sam tada bio mlad, nepunih devetnaest godina, i tada ne možeš još da razabereš zašto je sve to tako. Tu sam imao i neke prve susrete sa nacionalizmima. Nacionalizma je bilo puno više u Nemačkoj kod ljudi iz Jugoslavije, nego što ga je bilo u samoj Jugoslaviji. Bio je tu raznih stvari i jurnjave za raznim poslovima. Mnogo toga novoga i moja prva knjiga donosi samo refleksije na taj period. Kasnije kada sam pisao "Komo" sve se to već završilo. U Berlinu nema zida, u bivšoj Jugoslaviji nacionalizam je pobedio. Dominira i danas, to se nije dovršilo nikada, tako da mi je u "Komu" ostalo samo da pijem i da se ne bavim tim stvarima.
NN: Iz Berlina ste se vratili u Beograd pa onda iz Beograda otišli u Amsterdam. I boravak u Amsterdamu iskoristili ste za roman "Ljudi za stolom". Da li je Amsterdam zaista bio dekadentan kako ste ga Vi opisali u toj knjizi ili je bio dekadentan samo za te naše, kako tamo rekoste, Jugose?
VALJAREVIĆ: Nije bio za sve. Oni koji su imali školu, snalazili su se brzo i lako. Ljudima s kojima sam se ja družio bio je dekadentan. Meni je i pomogao taj boravak u Amsterdamu, jer tu su se završile moje iluzije o tom nekom lakom dolaženju do mirnog života, posla i nekih dobrih stvari. Jednostavno, nije to bilo tako lako, da odeš negde i da se snađeš preko noći da bi živeo srećno do kraja života. Na kraju krajeva, vrlo brzo se ispostavilo da je za mnoge moje prijatelje to "do kraja života" došlo za svega nekoliko meseci ili godina. Ti životi su se bukvalno vrlo brzo završavali. Taj način života mi nije odgovarao i vratio sam se.
NN: Pisci se odavno razmeću frazom da je pisanje terapija, ali na Vašem slučaju se ne bi reklo da je to tek puka fraza. Pisanje knjige "Dnevnik druge zime" za Vas je zaista bila terapija?
VALJAREVIĆ: U nekom periodu života jeste, ali posle to postane pod navodnim znacima i posao, tako da od kada živim od pisanja to ne mogu nazvati terapijom, ali u jednom periodu života je zaista bilo tako. Previše sam bio otišao od pisanja. O tome sam i pisao da se vratim u život, a u život se najlakše vratiti preko posla koji voliš da radiš.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.
