Đorđe Aralica, akademski vajar, rodom iz Otočca i sa trenutnom adresom u Beogradu, u prijedorskoj galeriji "Sreten Stojanović" u petak uveče otvoriće izložbu skulptura "Sculpture Wagon", u prevodu "Vagon skulptura".
Izložbu će publika u Prijedoru imati priliku da vidi do 25. maja, a biće to prva postavka na teritoriji BiH ovog umjetnika koji je izlagao u Srbiji, Crnoj Gori, Americi, Izraelu, Turskoj i koji je dobitnik prestižne međunarodne nagrade "Polok-Krasner" fondacije za 2019/20. godinu. Više o izložbi, o umjetnosti, odnosu prema skulpturi u inostranstvu i kod nas te statusu slobodnog umjetnika, ovim povodom govorio je za "Nezavisne"
NN: Šta nam možete otkriti o djelima koja će biti izložena?
ARALICA: To su skulpture koje nisu povezane tematski, ali od istog su materijala. Ja sam poznat po tome što pravim skulpture od lanca. Dakle, osnovna gradivna jedinica je alka lanca. To radim zato što me interesuje i unutrašnji i spoljašnji prostor skulpture. Inače, radi se o predmetima koji su iz svakodnevnog života, kao što su kape, šeširi, imam i neki peščani sat, lopte za razne sportove, imam i jednu kocku za jamb koja je malo uvećana, 30 sa 30 puta 30...
NN: Istoričar umjetnosti Luka Vukićević primijetio je da su to sve mobilne figure i on je na neki način sve njih povezao s Vašim nomadskim životom. Šta kažete na ovakvo opažanje?
ARALICA: To je tačno. Recimo, ove lopte koje sam radio pre dve godine otprilike, deo su moje doktorske izložbe. Tema je bila "Mobilne transparentne skulpture i njihov unutrašnji sadržaj". Sve lopte i kocka za jamb imaju otvore na sebi. Namerno to nisam zatvorio i zavario, tako da se unutra može postaviti video-kamera. Ja to neću da radim u Prijedoru, jer je komplikovano, odnosno nemam tu mašinu koja okreće skulpturu za 360 stepeni u minuti. Međutim, imao sam na doktorskoj izložbi kameru u jednoj lopti koja je snimala šta se dešava spolja, tako da je taj snimak unutrašnji sadržaj.
NN: Zašto baš lanci i nerđajući čelik?
ARALICA: Treba biti originalan i ne treba kopirati ostale. Ja sam radio skulpture i od punog metala, od limova, onda sam to vario u neku formu, a kasnije sam se setio lanaca. Možda je malo komplikovanije, ali faktički ja to radim jedini. Lanci su zahvalni zato što mogu da pratim formu, mogu da izvedem sve što zamislim.
NN: Da li ono što zamislite biva tek zahvalno za umjetničku obradu ili za Vas ima i dublje simboličko značenje?
ARALICA: Recimo, šeširi koje ću da izložim su s jedne ranije izložbe koja se zvala "Mind Your Hat" ili "Gledaj svoj posao", "Gledaj svoj šešir" ili tako nešto. Šeširi i kape su faktički na neki način uobičajeni, odnosno koriste se u svakodnevnom životu. Te kape su simbol nekog autoriteta, nose ih ljudi koji nose i uniforme, od poštara, preko portira, do milicionera. Imam jednu koja se zove "Kapa državnog službenika". Ja sam Ličanin poreklom, a moji zemljaci vole državnu službu. Vole uniformu. To je neki mali sarkazam.
NN: Nakon dvije i po decenije izlagačke aktivnosti prvi put izlažete u BiH?
ARALICA: To nije slučajno. Deset godina sam proveo u Americi, od 1999. do 2009. godine. Bio sam i u raznim drugim zemljama nakratko, tako da nisam izlagao ni u Srbiji. Pre odlaska u Ameriku nisam se bavio mnogo skulpturom. Radio sam na konzervaciji fresaka u našim manastirima. Tokom boravka u inostranstvu izlagao sam u Americi, Izraelu, Turskoj... Tek faktički povratkom ovde od izložbe u Galeriji ULUS-a u Beogradu 2010. godine izlažem redovno i godišnje pravim po nekoliko izložbi. Inače, u životu sam bio u BiH dva puta. Jednom je bilo 1992. godine posle probijanja koridora, a prvi put sam bio 1980. na ekskurziji. Tad sam bio u srednjoj školi ovde u Beogradu i išli smo na ekskurziju na more i prošli smo kroz Sarajevo. Nikad nisam svraćao ni u Banjaluku, ni u Prijedor.
NN: Važno je da treći put dolazite dobrim povodom.
ARALICA: Da, ovaj put dolazim najboljim povodom.
NN: Pomenuli ste boravak u Americi. Kakav je tamo odnos prema skulpturi u poređenju s našim odnosom ovdje?
ARALICA: Ako se priča o odnosu prema skulpturi kod nas, odnos ne postoji. Što se tiče Amerike, mi smo živeli u jednom gradiću gde je moja supruga studirala - Prinstonu, poznatom po čuvenom univerzitetu, tamo bukvalno na svakom ćošku imate poneku skulpturu. Imate skulpture u holovima, u parku, na ulici. To je sastavni deo urbanizma. Mislim da već arhitekte, kad projektuju ulice i zgrade, razmišljaju gde bi mogla da stoji skulptura. Mi nemamo taj odnos prema skulpturi. Mi smo imali odnos prema skulpturi posle Drugog svetskog rata, jer smo veličali režim. Dizali smo spomenike posvećene borbi. Posle toga, poslednjih 30 godina, ništa se ne dešava. Odnos države prema umetnosti uopšte je skoro nikakav.
NN: S tim u vezi, kako živi jedan samostalni umjetnik u Srbiji?
ARALICA: Biti u statusu samostalnog umetnika je najgori mogući status ovde u Srbiji. Zavisite od nekog posla koji je ispod vašeg nivoa. Ja ne znam šta moje kolege ovde rade, ali ja imam sreću da prodam poneku skulpturu, uglavnom u Ameriku preko društvenih mreža, i to je to. Veliki deo zarađenog novca ponovo dajem na materijal i na izradu novih skulptura. Nisam zadovoljan kojom brzinom i frekvencijom to ide, ali mislim da će se popraviti situacija i da će biti bolje.
NN: Za kraj, recite nam nešto o nagradi "Polok-Krasner"? Jedan ste od rijetkih dobitnika ovog međunarodnog priznanja sa ovih prostora.
ARALICA: Kada smo već dotakli tu socijalnu temu i odnos država - umetnik, moram da kažem da je u vreme ekonomske krize u Americi država pomagala umetnike. Među njima je bio i Džekson Polok. On je umro 1956, a već 1958. godine osnovana je nagrada "Polok-Krasner". Nagradu, odnosno fondaciju je osnovala njegova supruga Li Krasner da bi preko te fondacije ona pomagala umetnike, ne samo iz Amerike, nego iz celog sveta. Radi se o sumi od nekoliko miliona koja se dodeljuje svake godine nekolicini umetnika, ali i ustanovama kao što su galerije i muzeji, s tim što je ta suma veća za njih. Ja sam konkurisao za tu nagradu i bio sam iznenađen, prijatno naravno, što sam ušao u uži izbor. I mislio sam to je to. Međutim, oni su mi tražili još neki dokument. Poslao sam im i našao se na spisku dobitnika te nagrade koju na godišnjem nivou dobija nekolicina ljudi iz celog sveta. To je novčana nagrada. Ne mogu da vam kažem koliko je to novca, jer to je dogovor između nas. Za naše prilike je prilično velika suma. Te godine dobio je jedan momak iz Sarajeva, jedan iz Zagreba i ja. Inače, što se tiče državljana Srbije, mislim da nas nije dobilo više od četiri-pet od kada postoji ta nagrada.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.
