Italijanski pisac, novinar, profesor i svjetski putnik sa novosadskom adresom Mario Liguori nedavno je dobio priznanje "Branislav Mane Šakić", koje se u Srbiji dodjeljuje strancima za izuzetno vladanje srpskim jezikom.
U razgovoru za "Nezavisne" Liguori, koji piše na srpskom i italijanskom jeziku, govorio je o razlikama između zemalja regiona i Napulja, gdje je književnik rođen, o Sarnu, gdje je studirao, zbirci "Priče o Sarajevu", koje će uskoro biti objavljene, i usamljenosti kod onih koji ne žive u matičnoj zemlji.
Liguori je diplomirao komparativne jezike i kulturu na Univerzitetu "L’Orientale" u Napulju. Master studije završio je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gdje je i doktorirao. Autor je putopisne proze "Snatrenja", dvojezične zbirke "Sedam jesenjih priča", knjige priča "Prva ljubav", monografija "Vedi Napoli e poi muori: Napulj u srpskim putopisima od 1851. do 1951. godine", "Ideja Napulja", "Italijanski jezički trougao", te romana "Napuljski diplomata" i "Samo ubistvo". Docent je na Filozofskom fakultetu i Akademiji umetnosti u Novom Sadu, gdje predaje italijanski jezik. Liguori je za naš list objasnio i šta za njega znači priznanje "Branislav Mane Šakić".
"Kad je predsednica žirija pročitala obrazloženje, shvatio sam da mi je priznanje dodeljeno najpre zbog stvaralaštva, kvaliteta književnosti, koja je čitaoce pogodila u živac i srce. Moram priznati da mi je bilo posebno drago iz razloga što stranac može da ponavlja jezik koji čuje u datoj zemlji, te ako je nadaren, može čak da izgovara reči skoro kao da mu je taj jezik maternji, ali to ne znači da on aktivno razmišlja na stranom jeziku, da stvara na stranom jeziku. Mehanizmi stvaranja su kompleksni. Pisac treba da ima priču i da je napiše ubedljivo, onim podesnim jezikom koji otključava dveri ljudske duše. Meni nikad nije bio cilj da oponašam govor domaćina. Od samog početka znao sam da mi je cilj malo drukčiji, da sam stvaralac pozvan da ispriča svoju priču, da stvara svoj jezik", rekao je Liguori
NN: Kako ste došli na ideju da počnete da pišete na srpskom jeziku?
LIGUORI: Sigurno su neophodne nekakve predispozicije, mada mi iskustvo govori da mnogo zavisi od discipline i želje. Želja stvara disciplinu. Disciplina je sredstvo kojim se želja ostvaruje. Potrebno je grešiti, a ja sam grešio i još grešim. Vežbao sam uvek imajući glavni cilj na umu. Drugim rečima, bio sam opsednut ambicijom da iznedrim rečenicu, priču, roman na srpskom jeziku. Pri tome mi je uvek nešto otežavalo taj moj napor da uspem i postignem cilj. Jezik je stajao kao zagonetka, mreža, lavirint iz kojeg ni dan-danas ne mogu da izađem bez povrede, bez neke žrtve. Skupo je ostvariti svoje želje.
NN: Da li čovjek van svoje matične zemlje uvijek osjeća neki vid usamljenosti ili se dopunjava kao duhovno biće?
LIGUORI: Usamljenost je bitna komponenta života u inostranstvu. Stranac nigde nije kod kuće, ni na ulici ni u sopstvenoj glavi. Sticanje novih znanja, iskustava i prijateljstava, s jedne strane, uliva mu nadu da će bolje razumeti svet, a da pri tome ne umanjuje njegov užasni utisak da se udaljio od sebe, od poznatog. Odlazak je prekid tog mentalnog stanja, kao transfuzija, i neophodan je uvek, osim ako stranac nije došao iz nesrećne zemlje u kojoj se ratuje, što, na sreću, nije bio moj slučaj.
NN: Kako dolazite do ideja za tematiku Vaših romana, šta Vas inspiriše?
LIGUORI: Moje knjige proizlaze iz osećanja, iz priča koje me pritiskaju tražeći da ih ispričam. Ne moram da ih tražim niti da preterano razmišljam, što znači da se teme same nameću. Ubeđen sam da je to posledica nedostataka, naročito nostalgije, sete, želje da ispravim neke nepravde. Kasnije treba da oblikujem priče, da ih ispričam na najbolji mogući način s obzirom na sopstvene oskudne mogućnosti. U toj fazi se borim s jezikom i protiv njega, tražim rešenje za svaku malu prepreku u rečenici, u poglavlju, te se suočavam sa svim zamkama koje su jeziku svojstvene. Jezik je kao vazduh, ne postoji mesto u koje neće ući. Jezik se u toj fazi maltene poigrava sa mnom dok ja pokušavam da osvojim neke poene.
NN: Koje autore iz regiona bivše Jugoslavije najviše cijenite?
LIGUORI: Savremene autore slabo pratim. Pošto negujem i neke druge jezike, i budući da me profesija obavezuje na čitanje stručne literature, prinuđen sam da budem probirljiv i da se fokusiram na izvanredne autore kadre da podignu moj duhovni, ljudski i intelektualni nivo. U tom smislu ne mogu odustati od Ive Andrića i Miloša Crnjanskog, tražim utehu kod Bore Stankovića i Danila Kiša. Od njih ću sigurno nešto naučiti, njihova reč me uvek iznova osvaja.
NN: Puno ste putovali, odakle nosite najljepše utiske?
LIGUORI: Na to pitanje obično odgovaram da mi je Skandinavija pokazala neki novi put. To zavisi od drugačijeg odnosa tih ljudi prema životu i smrti, od njihovih sposobnosti da se organizuju kao društvo. No, trenutni nemili događaji u svetu stavljaju na težak ispit čak i severna društva. Pitanje je da li će ona uspeti da sačuvaju bitne osobine pomoću kojih su došla do blagostanja.
NN: Kako ste došli da živite u Novi Sad?
LIGUORI: Na Univerzitetu u Napulju upoznao sam profesore iz Novog Sada koji su, nakon kratkog razgovora sa mnom, rekli da sam potreban (u) tom gradu. Nadam se da nisu pogrešili.
NN: Koje su sličnosti i različitosti između prostora bivše Jugoslavije i Napulja za koji se veže tematika Vaših romana?
LIGUORI: Obično se u Srbiji govori da su Napolitanci i Srbi slični. Drago mi je, jer to znači da Srbi cene moj kraj i ljude. Iskreno ne verujem da bi Napolitanci rekli da liče na Srbe, jer premalo znaju o toj zemlji niti se neko potrudio da Srbiju predstavi na pravi način. Istina je da nalazim sličnosti u tamošnjoj i ovdašnjoj čovekovoj sreći i bedi, u ulozi istorije i njenoj zloupotrebi, u nedostatku potpune građanske slobode, u meni pozitivnom stremljenju ka zadovoljstvima koja se mogu nalaziti u malim stvarima, u velikim uspesima, u malim životnim pobedama koje put do smrti čine nešto manje tragičnim. Jedan deo stanovništva pokušava da afirmiše kulturne vrednosti. Drugi ih potpuno zanemaruje, čak potire. Dosad su Italija i Srbija sarađivale više na ekonomskom nego na kulturnom polju.
NN: Koliko je Napulj drugačiji od sjevera Italije?
LIGUORI: Istorijske, političke, društvene i ekonomske razlike ostaju fakat. U klišetiranim predstavama lako je probrati dobro od zla, krivce od nevinih, bogate od siromašnih. Međutim, iskustvo pokazuje da stvari nisu onoliko jasne koliko se obično misli. Meni se u inostranstvu, na primer, desilo da čujem kako je limončelo sa severa Italije. Silogizam je jasan. Sve što je dobro dolazi sa severa Italije. Limončelo je nešto dobro, dakle, dolazi sa severa Italije. Taj liker, međutim, dolazi iz mog kraja.
NN: Možemo li da očekujemo promociju neke Vaše knjige u Banjaluci ili nekom drugom gradu u Bosni i Hercegovini u narednom periodu?
LIGUORI: Veoma sam srećan što će se u Bosni i Hercegovini uskoro pojaviti moje "Priče o Sarajevu", u kojima zauzimam različite perspektive posmatranja. Od Sarajlije preko pripadnika dijaspore pa sve do pogleda stranca kojem Bosna nije domovina. Različiti jezici i osećanja, u mojim intencijama, služe shvatanju kompleksnog sveta poput vašeg.
Maradona je činio čuda
NN: U Napulju je veliki predmet obožavanja Dijego Armando Maradona. Šta on znači za Napolitance?
LIGUORI: Napolitanci su kroz vekove oduševljeno pozdravljali svaku smenu na vlasti, navijajući za novog kralja, čak i pošto su ga prethodno oterali. Maradona je strani osvajač koji doprinosi veličanju grada, mentaliteta, stila života, pa je s razlogom ikona čitave jedne sredine. Negde drugde sam rekao, i ponoviću tu tezu za vaše čitaoce, da je Maradona autor apsolutnih poteza koji prevazilaze užu oblast u kojoj su oni nastali. Maradona, u tom smislu, nije samo fudbaler: on je imao harizmu, snagu da uz loptu stvara snove. Maradona je činio čuda, a Napolitanci žive za čudo.
Serija "Gomora" dobro urađen posao
NN: Veliku pažnju privukla je serija "Gomora". Koliko ona ima veze s istinom, koliko Kamora kontroliše Napulj?
LIGUORI: Knjiga i serija skrenule su pažnju na užasan kriminalni milje. Dobro urađen posao koji je po svoj prilici morao da izostavi neke druge, pozitivne aspekte. Ja u svojim delima, naprotiv, pokušavam da predstavim stvarnost kao spoj dobrih i zlih sila, jer sam ubeđen da je naš svet prepun protivrečnosti koje su korisne za istinsku sliku o našem svetu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.