Bruce Springsteen (Brus Springstin) je rođen 23. septembra 1949. u gradiću Friholdu u Nju Džersiju, nedaleko od predgrađa Njujorka i letovališta Ešberi Park na Istočnoj obali.
Potekao je iz relativno siromašne porodice, i već u strogoj katoličkoj školi za dečake pokazao se kao buntovnik koga je više zanimao rokenrol nego klasično obrazovanje. Uprkos željama roditelja da postane pisac, lekar ili advokat, mladi Brus je sebe pronašao u gitari i muzici koju je neprekidno slušao sa radija: bili su to klasici koji će itekako ostaviti duboki trag u njegovom muzičkom formiranju - Elvis, Stonsi, Bitlsi, Erik Bardon, crni soul izvođači i, naravno, Roj Orbison.
Sredinom šezdesetih, sa priučenim lokalnim bendom The Castiles počeo je da nastupa na obali Nju Džersija. Epizoda sa The Castiles trajala je do njihovog nastupa 1967. u Grinič Vilidžu, poslije čega se bend raspao.
Sledeće godine, Brus se zaputio u Ešberi Park i tamo upoznao Stiva Van Zanta (Little Steven) i ljude sa kojima će sljedećih dvadeset godina praktično dijeliti rokenrol hljeb. Klupska scena u mondenskom ljetovalištu bila je idealna za devetnaestogodišnjaka željnog dokazivanja i svirke. Pored Van Zanta, tada je upoznao i Garija Talenta i Denija Frederičija (budućeg basistu i klavijaturistu E Street Band-a). Oni su činili srž grupe Steel Mill koja je zapravo označila početak Brusovog uspjeha. Bend je na obali stekao fanatične sledbenike i oni i danas pamte neke od Springstinovih pesama koje nikada nisu bile snimljene u studiju. Poslije malog izleta na Zapadnu obalu, Steel Mill je prestao da postoji, a Brus je nastavio da traži stalnu ekipu muzičara koja bi na podijumima klubova u Nju Džersiju realizovala njegove muzičke ideje. Ipak, pravi preokret dogodiće se tek kada Brus upozna saksofonistu 'Big Man' Klarensa Klemonsa, i producenta i menadžera Majka Apela. Ubijeđen u istinsku vrednost mladog muzičara, Apel je uspeo da Springstinu početkom 1972. obezbijedi audiciju pred Džonom Hemondom, čovjekom koji je 'otkrio Boba Dilana.' Hemond je radio za kompaniju CBS, i rezultat audicije bio je ugovor koji je Springstin sa CBS-om potpisao 9. juna 1972.
Brus, koji je u to vrijeme već uveliko nosio nadimak 'Boss' zbog načina na koji je vodio grupe koje su sa njim svirale, nije oklevao i pozvao je svoje stare prijatelje da napuste bendove u kojima su trenutno svirali i da se okupe se radi snimanja materijala koji će biti objavljen na prvom Springstinovom albumu, 'Greetings From Asbury Park.'
Rezultat je bio polovičan: CBS je želio hit ploču, dok je Brus ponudio svoj sirovi, pripovjedački rok materijal, pristavši (ako se to tako može nazvati) na kompromis tako što je komponovao dva potencijalna hita: "Blinded by the Light" i "Spirits in the Night." Nekoliko godina kasnije, obje pjesme su zaista postale hitovi u obradama grupe Manfred Mann Earth Band.
Ovaj debi album postao je žrtva pogrešno vođene reklamne kampanje ljudi iz CBS-a, koji su željeli da Springstina predstave kao neku vrstu novog Dilana. Ali Brus nipošto nije želio da se uklopi u imidž sentimentalno-metiljavih kantautora koji su u to doba bili popularni; izrastao je iz tradicije rokenrola i nije se osećao prijatno u nametnutoj ulozi. Promotivna turneja 1973. bila je pravi fijasko, jer je Brusov bend svirao kao predgrupa grupi Čikago, i teško je zamisliti nesrećniju kombinaciju od takve. Uprkos svemu, CBS je rešio da pruži mladom rokeru još jednu priliku, i rezultat je bila ploča 'The Wild, The Innocent & The E Street Shuffle.'
Album se pojavio u novembru 1973. i prodaja je išla tako loše da nije pokrila čak ni troškove reklame. Međutim, materijal sa ploče, u koji je beskompromisno bilo utkano soul naslijeđe, bio je takav da se ploča jasno izdvojila iz ostatka godišnje produkcije i zainteresovala kritičare.
Jedan od uglednih rok kritičara tog vremena, Džon Landau, napisao je za 'The Wild...' da je "najpotcenjenija ploča godine, pasionirana i nadahnuta ulična fantazija." U proleće 1974, Landau je otišao da vidi Springstina uživo, i kada se vratio kući sa tog koncerta, napisao je možda najcitiraniju i najparafraziraniju rečenicu u istoriji roka: "Video sam budućnost rokenrola, a ime joj je Brus Springstin." (Desetak godina kasnije, slavni pisac horor književnosti Stiven King parafrazirao je tu rečenicu: rekao je da je video budućnost horora, čije je ime Klajv Barker; i to nije jedina dodirna tačka između ovog pisca i Springstina - kao pasionirani Šefov fan, King je često citirao njegove stihove u svojim romanima, a mračna Springstinova poezija davala mu je mnogo materijala za to, uključujući i jezivo rezignirani stih iz pjesme "Atlantic City": Everything dies baby, that's a fact / But everything that dies someday comes back.)
Navedena Landauova rečenica imala je učinak katapulta. Odnos CBS-a prema Springstinu iz osnove se promijenio, 'The Wild...' je lansiran iznova, sa punom reklamnom podrškom, a Springstin je dobio veću slobodu u izboru materijala i produkciji. Bend je bio usviran i Šef je na turnejama ostavljao za sobom dvorane koje su izgledale kao da je kroz njih protutnjao stampedo. Odjek je bio izuzetan i postalo je očigledno da se rađa nova zvijezda.
Poslije turneje, u poznatom njujorškom studiju Record Plant, Springstin je u tesnoj saradnji sa Landauom i čovjekom po imenu Džimi Jovin (koji je sarađivao sa Filom Spektorom i Džonom Lenon-om), snimio jedan od najznačajnijih rok albuma svih vremena, 'Born to Run' (1975).
Od osam pesama na ploči 'Born to Run', jedna (naslovna) već je bila hit na koncertima i postala je momentalno himna Springstinove generacije fanova koji su odrastali zajedno sa 'svojim' rok herojem i njegovom muzikom. Monumentalna "Thunder Road" ispunjena je nostalgijom, "Tenth Avenue Freeze-Out" bolnim soulom, dok se ostale u potpunosti uklapaju u zvučnu sliku albuma posvećenog bekstvu iz zatočeništva neuglednih predgrađa. Već u pretprodaji, ploča je dospela na top liste i ubrzo dostigla zlatan tiraž.
Springstin je munjevito postao slavan i počeo je da izaziva kontradiktorne komentare, a to je otišlo tako daleko da su dva najtiražnija i najuglednija američka nedeljnika, TIME i Newsweek, istovremeno na naslovnoj strani donijeli istu Brusovu fotografiju, sa potpuno oprečnim tekstovima. Bio je to nečuveni skandal, ali ujedno i sjajan publicitet. Amerika, željna konačno jedne autentične rokenrol zvijezde poslije Elvisovog sunovrata, prihvatila je objeručke koncerte Brusa Springstina i E Street Band-a kao dugo očeki vani melem.
Nakon dvije godine živih i napornih svirki, materijal za novu ploču bio je spreman, i krajem maja 1978. javnosti je predstavljen album 'Darkness on the Edge of Town.' Sjajno produciran materijal nagovestio je novo Springstinovo sazrevanje i zaokupljenost životom običnih, malih, otuđenih ljudi. Uprkos tada pomodnom panku koji je iz Britanije zapljusnuo Ameriku, 'Darkness...' je odolio i nije zabeležio pad prodaje, što se dogodilo većini ostalih 'ne-pank' izvođača. Krajem maja, Brus i bend pošli su na turneju koja je potrajala do prvog januara sledeće godine. Svirke koje su trajale između tri i četiri sata bile su trijumf rokenrola i uvjerile su svakoga ko im je prisustvovao da rok muzika itekako još ima šta da kaže. Konačno, turneja je donela i veliku zaradu čija visina nikada nije precizno navedena, ali se barata iznosom od nekih osam miliona dolara.
Polovinom septembra 1980., Springstin je sa bendom objavio dvostruki album 'The River' sa dvadeset novih pesama i učvrstio svoj status izuzetnog rok umetnika kako kod publike, tako i kod kritike. Usledila je svetska turneja, i Šef je konačno prihvaćen i kao prvorazredna globalna atrakcija. A onda je nastupio neočekivan, drastičan preokret. Žestoki momak rokenrola pojavio se 1982. sa mračnom, akustičarskom solo pločom snimljenom na kućnom magnetofonu, bez pratećeg benda, ostavivši tako rokenrol nasleđu jedan od neprocenjivih dragulja - ploču 'Nebraska.'
Zašavši u tridesete, Springstin više nije mogao da piše pjesme o omladini koja subotom uveče krstari ulicama u potrazi za provodom. Njegove preokupacije postaju mnogo oporije, sumornije. Poput Toma Vejtsa, Brus je bez pardona izneo pred oči publike priče o ubistvu, gubitku duše, neizdrživoj čežnji. Svojevrsna rukavica bačena u lice svima koji su željno očekivali da preslušaju novi Šefov materijal prihvaćena je kao dostojan izazov, i ploča je ubrzo postala zlatna. Springstin se, s razlogom, ponosio pjesmama sa 'Nebraske' koje, u neku ruku, predstavljaju vrhunac njegove emotivnosti i iskrenosti.
Imajući u vidu način na koji stvari funkcionišu u američkoj industriji zabave, nije daleko od pameti pretpostaviti da će Springstina jednog dana pominjati kao 'onog muzičara u čijem je spotu debitovala Kortni Koks' (Friends, Scream 1 & 2). Spot o kome je reč režirao je slavni holivudski režiser Brajan de Palma (Blow Out, Dressed to Kill...) za Springstinovu pjesmu "Dancing in the Dark"; emitovanje je počelo u maju 1984. godine, najavivši tako album 'Born in the USA.' Bila je to najžešća objavljena Šefova ploča, koja ga je uzdigla do statusa definitivne superzvijezde, i sam Springstin priseća se da mu je bilo pomalo smešno što je (prevashodno zahvaljujući pomenutom spotu) u tridesetpetoj postao tinejdžerski idol. Mamutska svetska turneja potrajala je do oktobra 1985. kada je završena u Los Anđelesu koncertom pred 80.000 posetilaca, a ukupan prihod iznosio je fantastičnih devedeset miliona dolara.
Poslije takvog zemljotresa kojim je prodrmao teritoriju rokenrola, Šef je objavio šestostruki album sa pjesmama snimljenim uživo u razdoblju od 1975-85, i box-set je munjevito postao bestseler. Tako su i oni Springstinovi fanovi koji nisu imali prilike da ga vide uživo, dobili šansu da osete delić energije sa njegovih koncerata. Ovo izdanje ujedno je značilo i kraj burnog stvaralačkog perioda za Brusa Springstina. Projekti koji će uslediti biće primereniji autoru svesnom svojih vrednosti, i čovjeku koji se bliži četrdesetoj. Ploča 'Tunnel of Love' (1987) sa zrelim pogledom na ljubav predstavljala je svojevrsnu najavu predaha ispunjenog porodičnim preokupacijama, koji je prekinut tek 1992, istovremenim objavljivanjem dva potpuno različita albuma -- 'Human Touch' i 'Lucky Town.' Šef je opet uspeo da iznenadi publiku, a onda je dobio tu čast da jedini od svih na MTV-ju svira 'plugged.' Konačno, 1995. pojavio se i Springstinov album 'The Ghost of Tom Joad', svojevrstan povratak atmosferi i temama 'Nebraske', ali sada sa pričama o bukvalnim autsajderima, doseljenicima u SAD koji ne umeju da se snađu u obećanoj zemlji.
Desetog novembra 1998, istog dana kada je objavljeno da je Brus Springstin zvanično uvršten u Rock'n'Roll Hall of Fame (za šta je Šef saznao, navodno, od svoje tetke koja redovno surfuje po Internetu iako ima 80 godina), u prodaji se pojavio komplet od 4 CD-a sa nazivom 'Tracks'. Javnost je dobila priliku da se upozna sa 66 pesama koje su svojevremeno bile snimljene u studiju prilikom rada na pojedinim pločama, ali nikada nisu objavljene.
Sama zamisao o projektu nastala je 1995, u vrijeme kada je Brus izdao 'The Ghost of Tom Joad.' Pošto je imao materijala za još jedan album u sličnom, smirenom i akustičarskom tonu, ljudi iz kompanije Sony smatrali su da ne treba objavljivati dvije slične ploče jednu za drugom. Brus je preslušao neke stare materijale i shvatio da među njima (reč je o preko 300 pesama!) ima onih koje mu se sada mnogo više sviđaju nego u vrijeme kada ih je snimio i odbacio kao nepoželjne.
2001. izlazi živi album sa New Yorškog koncerta,koji još jednom pokazuje majstorstvo velikog Boss-a.
Nakon sedam godina čekanja 2002. na tržištu se pojavljuje novi studijski album nazvan The Rising. Tokom mjeseci u 2002.godini izdvojilo se nekoliko pjesama sa ovog albuma. Ostaje nada da će Boss nastaviti sa radom na novim pjesmama i novim albumima tako sačuvati ljepotu Rock ’n Roll-a.
Bruce i inače, kada radi na novom albumu, piše mnogo pesama - u vrijeme nastanka 'Born in the USA' bilo ih je više od 100 (sto) - i to je tokom njegove karijere omogućilo veštim kradljivcima da izdaju 20 bootleg CD-a kao seriju sa nazivom 'The Lost Masters' (preduzimljivi pirati su čak od svega toga izabrali najbolje naslove i objavili ih kao piratsku kompilaciju na duplom CD-u). Stoga su 'Tracks' prilika da svaki Šefov fan i iskreni poklonik rokenrola stekne uvid u kreativni i izvođački razvoj jedne od posljednjih autentičnih rok zvijezda današnjice.
U protekle četiri decenije, rokenrol se izmijenio u mnogo čemu; između ostalog, prestao je da bude rezervat za mlade izvođače i mladu publiku. Springstinova publika rasla je i sazrevala sa svojim idolom, i nastavila da prati njegovu karijeru. 'Tracks' nipošto nisu najava njenog zalaska, već samo jedan od onih karakterističnih Šefovih predaha pre novog projekta. Da li će to biti već najavljeni akustičarski materijal, ili karakteristični razbijački rokenrol, zavisiće prevashodno od Springstinovog raspoloženja u vrijeme objavljivanja. On je odavno za sebe izborio pravo apsolutne kreativne slobode, na radost odanih fanova.
©NES Radio
Grad Sarajevo 87,7 MHz
Grad Banja Luka 88,4 MHz
Regija Kotor Varoš 89,7 MHz
Regija Tuzla 95,5 MHz
Regija Bihać 99,3 MHz
Regija Banja Luka 106,4 MHz
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.
