Pažnja, pažnja, ovo nije vježba!
Molim vas da mirno i bez panike napustite staru godinu. Evakuacija je u toku.
Ukoliko ste mislili da ste spremni za decembar, nikada niste. Bar ja nisam.
Možda jednom napišem vodič za preživljavanje decembra. Svaki mi je haotičan. Ujutro odmah znam da će dan otići u sunovrat čim prođem kroz oblak mog omiljenog parfema. Ako mi parfem miriše drugačije i smeta mi, sranje je na vidiku. I pretvori se u lavinu do kraja dana, baš uvijek.
Evo neki dan me već bolio vrat od ukočenosti za računarom, kad se upalio alarm u zgradi u kojoj radim i morali smo se evakuisati. Sjurila sam se niz stepenice sa dvocifrenog broja spratova i stajala na ulici čekajući Žmu da dođe po mene, tako evakuisanu.
Alarm se upalio srećom greškom, ali to smo saznali poslije. Važno je biti brz, nema razmišljanja, obučeš jaknu, uzmeš tašnu i ideš. Doduše, ja sam jednom u istoj takvoj situaciji ponijela i heftaricu. Ali to je bilo samo jednom.
Da me oraspoloži, Žmu me odveo na mjesto sa najviše lampica u gradu, da jedemo pljeskavice i pijemo kuvano vino. Nije mi bilo ni do čega, ali navijala sam dok je Žmu jeo pljesku jer sam tren prije toga ostavila nedovoljno pečen pomfri misleći da mi samo još fali temperatura od sirovog krompira jer sve mi se već desilo.
Onda mi je sinulo. Život je nesiguran, pojedimo nešto slatko. Samo da vam kažem, te palačinke pod lampicama su stvarno preskupe. Ali sam hodajući ka parkingu, pojela palačinku sa nutelom. Skupu, ali baš finu.
I otišla na feniranje, čista kosa uvijek popravi dan.
Oh, decembriću zločesti, pun si nepredviđenih situacija i čiste kose.
Ne znam zašto, ali svi se ponašaju kao da prvi januar nikada neće ni svanuti, a uvijek svane. Do sada bar jeste.
Nekontrolisane kupovine svega i svačega, posla preko glave, korporativne zabave danima, lampice osvjetljavaju osmijehe, lažne i prave, a na kraju sve se pomiješa u koktel pića od kojih redovno boli glava.
Ovog decembra sam sebi obećala da više neću ići na zabave na kojima se moram pojaviti, nego isključivo na zabave na kojima zaista želim da budem.
Sasvim je moguće da sam osoba sa najviše šljaštećih odjevnih predmeta u ormaru. Ne računajući Bebi Dol. Kupujem ih čim mi se dopadnu krajičkom oka, ne nosim ih često, ali zato nikada ne mozgam šta ću obući, nego tačno znam koja od tih šljokica će zasjati koje decembarske noći.
Ili mi se ne da ništa. Pa u svedenoj klasici nazdravljam alkoholom sa obaveznim mjehurićima. I osmijehom, jelte? Uvijek pravim. Nemam lažne osmijehe u ponudi. Sa mnom ste uvijek načisto.
I nedostaje mi vrištanje, pravo da vam kažem. Da me spasi od decembarske jurnjave.
Nekada sam se bavila vrištanjem. Filmskim, ratničkim.
Vrištala sam intuitivno u potpunom neznanju da postoji terapeutsko vrištanje. Obožavala sam to. Čim se dočepam neke šume, osvrnem se oko sebe ima li koga, da ne prepadam normalne ljude i vrištim na sav glas. Posjedujem zavidan broj decibela i gadnu frekvenciju, da se ne lažemo. Zato i gledam ima li ikoga u blizini.
Vrištanje je fantastično, bolje od treninga, meditacije i plesanja zajedno. Možda nije odgovor na probleme, ali pomaže. Za mentalnu otpornost. Probajte, ne košta ništa. Samo i vi provjerite da li ste sami. Ali oprez, ne računa se ako vrištite na druge ljude. To je već dijagnoza.
Niste čuli za terapiju vrištanjem? Molim lijepo, sve ćemo po savjetu psihologa.
Prvo zauzmete ratnički položaj.
Stanete s razmaknutim nogama i ispruženim rukama ispred sebe. I vrisnete najglasnije što možete. Tako se povežete sa negativnim emocijama i vrisnete ih, aktivirate nervni sistem, smirujete um i tijelo.
Istina? Bogami jeste. Vrištala sam tako godinama.
Znate li da su u Bostonu u toku karantina zbog pandemije, žene dolazile na lokalni stadion svako veče da vrište? Skoro sam pročitala. Kao i to da su studenti jednog švedskog univerziteta organizovali kolektivno vrištanje sedamdesetih godina, a danas ih iz administracije istog tog fakulteta podsjećaju na dogovorene termine vrištanja. Svako veče u određeno vrijeme, otvaraju prozore i vrište kako bi se oslobodili stresa.
I kažu da u tom gradu ne prođe dan da u 22 h neko ne otvori prozor i izvrišti se zbog obaveza ili čisto radi zabave. Dovoljno je 5 minuta.
Nego, znate li koji dio decembarskih partijanja najviše volim? Kada mi sve dosadi, pa Žmu usred zimske noći preko pidžame obuče kaput, sjedne u auto i dođe da me spasi. To je poseban osjećaj ljubavi, kad otvorim vrata auta, onako šljašteća u sitne sate, a Žmu mi namigne u pidžami i kaputu i kaže: "Ljubavi, idemo kući!"
Doduše, jednom nas je tako zaustavila policija, pa je Žmu izlazio iz auta u pidžami, ali to je neka druga tema. I danas se smijemo tome pitajući se da li je policajac vidio pidžamu ispod kaputa, pa se pravio da nije ili uopšte nije ni primijetio taj modni izričaj.
Kao što već rekoh, život je nesiguran, pojedite nešto slatko.
I budite nasmijani i hrabri.
Vrištaćemo zajedno.
Lav ju
Chic Vanilica
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.
